Календар пева градских птица
обична црвенрепка (мужјак)
📷 Зорана Никодијевић
аутор текста: Север Нагулов
Већини људи је пој птица једна од првих асоцијација на долазак пролећа, уз топлије време, више сунца, расцветале ливаде и олистале крошње дрвећа. Тада ће шетачи, уживајући у буђењу природе, помислити како лепо цвркућу птичице, и то је само један неизоставан део целокупног доживљаја и позорнице пролећа. Али ретко кад се запитају које то птице певају, и шта желе да кажу, коме певају и зашто...
Сваки посматрач птица током времена, након бројних шетњи у дивљини и посматрања и ослушкивања, формира неки свој лични календар дешавања у природи, кад шта и где може да се чује или види... повезују се слике, звуци и разни други осећаји који се урезују у ум и душу. Неке стазе којима смо ходили небројено пута постају „домаће“ колико и наше двориште или дневне собе, а птице које сваке године у одређено доба године наново запевају, звуче нам као стари пријатељи које дуго нисмо чули и видели... нарочито оне које прелете хиљаде километара да би се гнездиле баш овде, у нашем непосредном комшилуку, у неком шумарку, дивљој ливади, сеновитој долини потока или дрвећу уз наше прозоре.
Већина људи би помислила да прве птице запевају кад све већ увелико зелени и да су то ситне птице које „лепо певају“, баш као у сликовницама, мала птица налик на врапца, са нотама које се шире из кљуна. Ипак, прве песме се не чују кад вегетација озелени, нити су то птице које би очекивали, нити би већина препознала то певање као песму...
Негде од половине јануара, и увелико већ током фебруара, док је нама људима још увек права зима, док је све још смеђе-сиво и „мртво“ и право буђење се неће десити за још месец или два, у природи је сасвим другачије. Птице непогрешиво осећају промену у дужини дана и хормони крећу да им бујају... то се види у њиховом понашању: постају територијалне (мада разне врсте држе и зимске територије), њихов говор тела је све израженији, не мора то бити класично шепурење како би многи помислили, довољно је и само држање, неки мах крилом или покрет репа, трептај... да, и трептај ока много говори у птичијем свету. Када осете да је дошло време, и кад бујање песме у њима више нема куд, почиње и прво певање.
Птице певају из два основна разлога: одбрана територије и привлачења партнера. Песма јасно даје до знања суседима и ривалима да је дата територија заузета и да не покушавају ту да се гнезде. Гласна и жива песма је такође знак да је домаћин жив, здрав и снажан, што доприноси одбијању уљеза, али наравно и као средство привлачења женке, као добар знак да је појац добар генетски материјал. Многе врсте птица могу да певају тако гласно, живахно и разноврсно захваљујући јединственој анатомији дисајних органа, која им омогућава да певају две ноте/два звука у исто време и да у делићу секунде праве прелазе налик на виртуозе на клавиру или гитари, само много вештије.
Једне од најранијих певајућих гнездарица код нас су, вероватно неочекивано, сове. Њихова сезона гнежђења почиње већ у касну јесен и током зиме, заузимањем територија и певањем мужјака. Те песме су оно што би људи окарактерисали као типично совинско хукање... али нису сва хукања иста и свака врста има карактеристичну песму. Једна од првих гнездарица, рана гнездарица и међу совама, је шумска сова. Она се гнезди, како јој и име каже, у шумама, или парковима са старијим дрвећем – кључно је да у дрвећу има дупљи, у којима ова сова прави гнездо. Песма (хукање) мужјака је типичан звук хладних зимских ноћи, кад је све још тихо, и тада овај звук одзвања шумом. Простире се надалеко, и можда је и најтипичнији хук, звучи баш као да је неко склопио руке и дува у њих у покушају да имитира звук сове. Могло би се описати као тросложно, прво гласно хУУУУ... (потом пауза од секунду две) затим тихо ху ху и потом поново гласно ХууХуХУуууу са нешто вибрирајућим и продуженим крајем.
песма шумске сове пример 1.
песма шумске сове пример 2.
Нешто касније, кад се већ осећа да време постаје топлије и сигурни смо да долази пролеће, почиње да пева још једна врста сове, најчешћа сова у насељима – утина. Име је добила по свом оглашавању: ууу ууу ууу. Карактеристичне „уши’’ које ова сова има немају везе са слухом већ са међусобном комуникацијом мећу совама, али служе и да помогну у камуфлирању сове на дрвету. Ушке често показују расположење ове сове – када је опуштена и ушке су спуштене уз главу, а кад се узнемири, ушке се подигну и стоје као мале антене...Иначе ова сова има обичај да се приметно усправи, издужи и стањи колико је могуће кад се осећа угрожено, како би што више личила на грану дрвета и тако остала непримећена. Гнезде се у напуштеним гнездима врана, сврака и других сличних птица, врло често у самом граду, најчешће у боровима и другим четинарима, ређе на листопадном дрвећу. Песма мужјака је тихо, једноставно ху... ху...ху са паузама од секунду или две, и често се једва чује, као да покушава да шапуће... док женка на то понекад одговара јаким крештањем.
утина
📷 Миливоје Јовановић
Трећа врста сове, која се све чешће може чути у нашим градовима јесте ћук. Људима је познат овај назив, али ретко ко зна да је у питању сова. Ћук је мала сова, мањи је од шумске и утине, и за разлику од њих он је селица – сваког пролећа долеће нам из Африке крајем априла и у мају, да би се гнездио код нас. Током дана тешко га је приметити кад дрема на улазу у неку дупљу у дрвету, или прибијен уз стабло – има одличну камуфлажу, његова сивкасто-смеђа боја са разним пругама, тачкама и сличним шарама савршено се уклапа са кором дрвета. Он такође има ушке на глави, само што су његове краће и шире него код утине, и чешће стоје усправно, има силуету баш као лого „Гуаране“. Али зато је његова песма/зов веома карактеристичан звук топлих летњих ноћи... многи нису сигурни да је тај звук уопште природног порекла, звучи као аларм на колима, са механичким, уједначеним ритмом – може се описати као веома гласно „ћу! ћу! ћу! ћу!“, са паузама од око секунду, две, и простире се далеко.
Међу најранијим малим певачицама у граду су велика сеница и црна црвенрепка, а то су уједно и две врсте које људи најчешће виђају сем врабаца. Велика сеница је лепа птица, упечатљивих боја, живахна, радознала, храбра и лако ју је приметити. Има црну капу са белим образима, јаркожут стомак и сива крила са зеленкасто-плавичастим сјајем. У касну зиму и рано пролеће, са првим сунчанијим и топлијим данима, наши паркови и зелене површине око зграда одзвањају њиховом песмом... песма је једноставна и лако се памти – једнолично ти-ту ти-ту ти-ту, као мала тестера. У градовима се може срести и њена мања рођака, плава сеница. Као што јој и име каже, перје јој је прожето небоплавим површинама, са све плавом капом. И њена песма је једноставна и лако се памти, кратко ти-ти и онда падајуће вибрирајуће, као код Пере Детлића -тититититититити.
Црна црвенрепка је такође упадљива мала птица, живе нарави, стално у покрету, лепрша по нашим крововима и зидовима, а карактеристичан покрет је дрмусање црвенкастим репом. Мужјак је загасито угаљ-црн са сивим преливима, што црвен реп чини још упечатљивијим. Ова врста је иначе брдско-планинска птица, која се у природи гнезди у пукотинама стена и литица, а последњих година све више колонизује и насељена места, где јој наши кровови и олуци верно замењују природно станиште. Почиње да пева доста рано, већ у раном марту, а како су сад зиме врло топле, може се чути и у фебруару па чак и јануару. Типичан звук ранопролетних, свежих зора је управно њена песма, која је врло карактеристична – започиње цвркутом, па потом следи врло необично крчање налик на тражење станице на радију, и завршава се поново слаткозвучећим цвркутом. Треба напоменути да постоји и oбична црвенрепка, њена блиска рођака, која долази знатно касније, у априлу и мају (путује из Африке), кад све већ олиста, и гнезди се у дупљама дрвећа. Ова лепа птица, сиво-црно-црвених нијанси, све је чешћа у градским баштама и парковима. Песма јој је слична као код црне црвенрепке, само милозвучнија, течнија и без оног карактеристичног радијског крчања.
песма црне црвенрепке пример 1.
песма црне црвенрепке пример 2.
Негде упоредо са распеваним сеницама, али мало више ван урбаних делова града, на нешто скровитијим зеленим површинама, тамо где је таман довољно бујно и сеновито да може да се каже да започиње шумарак, почињу да певају црвендаћ и царић. Ово су, за разлику од претходних птица, праве шумске птице, и најчешће их виђамо зими, када у потрази за храном изађу из својих шумовитих домова и зађу у насељена места. Царић је једна од наших најмањих птица, која углавном борави на тлу и често се не пење више од метар изнад тла. Скакуће по неком густишу зељасте вегетације, нагомиланом грању или жбуњу као какав миш, смеђ, лоптастог облика тела са скоро увек пркосно подигнутим малим репићем. У насељима, баш на местима које би неко окарактерисао као „крш и лом“, нпр. набацан грађевински материјал или неискоришћене цигле, зарасле у густу траву и жбуње, чине савршено станиште за ову малу птицу током зиме. На пролеће се враћају у шуме и почињу да певају, за тако мало птицу, изненађујуће гласно и енергично – песма је један сладак, разноврстан и живахан пој чистих грлених строфа и нешто виших одзвањајућих нота налик на стакло које се ломи на пуно делића.
песма царића пример 1.
песма царића пример 2.
Црвендаћ је врло карактеристична мала птица величине врапца, са упадљиво црвеним грлом и грудима. Песма је течан пој налик на поток који се прелива преко малих каскада, час успорава, час убрзава, али са израженим тужним призвуком... као да птица пева о нечему за чим тугује, и то је заправо доста добар карактер за препознавање у односу на друге мале птице које слично певају. Иначе се најчешће и најлакше чује зими када борави у насељеним местима, и то тако што механички, убрзано цокће, налик гајгеров бројач или неки сличан апарат.
Током априла, кад је пролеће већ у пуном замаху и вегетација већ олиста, таман толико да се у парковима створи понеки скровити и сеновити кутак, а шума почне да одише мирисом лишћа и хладом, почиње да пева и један од наших најбољих и најпознатијих певача – кос. Кос је врста дрозда – дроздови су шумске птице величине између врапца и голуба, које пуно времена проводе на тлу, док преврћу лишће у потрази за глистама, пужевима и ларвама инсеката и другим укусним залогајима. Дроздови су врло гласне птице и одлични певачи – током шетње на Кошутњаку или Авали, људи ће најлакше и најчешће чути управо њихову песму, иако често неће знати ко то тако лепо пева из дубине шумске сенке. Кос је лепа птица, мужјак је сав угљено-црн, са јарко жутим кљуном и кругом око ока (очним прстеном), док је женка земљано-смеђа са пригушеним пегама и ситним пругама. Песма коса је један грлен, милозвучан пој, успорен и одмерен, и звучи као да птица нешто прича, као да приповеда. Уз коса се на пролеће, нешто раније, може чути и његов близак рођак упечатљивог имена – дрозд певач. За разлику од коса, ово је смеђе-беж птица са карактеристичним стреличастим или срцастим шарама преко грла и стомака. Песма је слична песми коса, једнако гласна, грлена и простире се далеко кроз шуму, а карактеристика је понављање слогова, на пример са уводом: туу ту уии, па серија понављања: ту-ТУИ ту-ТУИ ту-ТУИ!
кос (мужјак)
📷 Сунчица Топаловић
Ниједна пролећна шумска симфонија не би била потпуна без песме једне од наших најчешћих птица – зебе. Зебе су ситне птице величине врапца, и налик на врапце, са јаким, кратким троугластим кљуном прилагођеним за исхрану семењем, само са живљим бојама – мужјак зебе је огрнут преливима тамно-црвене, плаве, сиве и зеленкасте боје. За разлику од црвендаћа, царића, коса и дрозда певача, који траже сенку лишћа, и бораве при тлу, зеба је права птица крошње дрвета и може се лако видети како лепрша са дрвета на дрво. Песма Зебе је једна каскада падајућих нота, као лоптица која одскаче низ степенице, да би се при крају нагло подигла нагоре, налик на спуст низ тобоган. Пролећни паркови и шуме одзвањају овом песмом, и може се чути готово било где где има дрвећа.
песма зебе пример 1 .
песма зебе пример 2.
Зебе су иначе група птица са пуно врста, а две блиске рођаке зебе које такође певају у градовима на пролеће су зелентарка и жутарица. Име већ говори доста о њиховом изгледу, зелентарке су карактеристично зелене птице (у нашем поднебљу немамо пуно зелених птица), са жутим пољима и огледалима, док је жутарица жућкасто-бела, прошарана пругама и пегама. Ове зебе уопштено нису вешти певачи али песме су им карактеристичне и лако се памте – зелентарка понавља пар тихих, неупадљивих нота пи пи пипи пи, али оно што следи је препознатљиво и јединствено за њу: гласан звввррррррр-к! као да се пушта нека навијена играчка или зупчаник. Жутарица такође има карактеристичну песму, звучи као разбијено стакло или кристал који се управо ломи на стотине одзвањајућих делића. И једна и друга врста често праве гнезда у четинарима у баштама и парковима.
песма зелентарке пример 1.
песма зелентарке пример 2.
Коначно, из Африке нам крајем марта и током априла стижу птице које су већини људи најтипичнији, најпознатији и омиљени симбол пролећа – ласте. Мало људи ипак зна да у нашим селима и градовима има две врсте ласти – сеоска и градска (ови називи не указују обавезно на избор животног простора, сеоске се срећу у градовима, као и градске у селима, где има повољних места за гнездо). Сеоске ласте су оне ласте које би сваки човек и свако дете могли да нацртају, црно-белу птицу са дугим рачвастим репом („ластин реп!“). Граде отворена гнезда од блата и вегетације, налик на зделе, на наткровљеним местима, и управо зато их и привлаче људска насеља где има пуно погодних места за гнездо. Песма сеоске ласте се најбоље може описати као једно живахно, брбљиво чаврљање, ту и тамо прекинуто звуком налик на навијање сата, као да се птица ресетује или као да је играчка која се поново навије и потом пусти да опет отчаврља своје. Градске ласте праве затворенија гнезда, по ћошковима испод тераса и другим погодним местима где може да се направи земљано гнездо са једним малим кружним отвором. Мање су од сеоских, са црним леђима и белим стомаком, и без „ластиног (дугог) репа“. Градске ласте имају другачије гласање од сеоских, мање приметно и тихо, грлено т-ррт т-ррт т-ррт, као да причају нешто себи у браду. Често се и једна и друга врста виђају у мешовитим јатима, док се ујутру и у сумрак хране изнад наших градова. Мало људи зна да су ласте врло корисне птице јер се хране комарцима, разним мушицама и другим ситним летећим инсектима (познатим и као аеропланктон), и да није њих, најезде комараца у нашим насељима биле би знатно неподношљивије, и поред прскања отровима. Осећај да се комарци негде од средине лета, па према касном лету већ „истроше“, односно да их има знатно мање, је великим делом захваљујући управо ластама!
песма сеоске ласте
оглашавање градске ласте
Уз сеоску и градску ласту, у нашим градовима живи још једна изгледом слична, али не и сродна врста – чиопа. Чиопе су иначе блиске колибријима, иако на први поглед не личе на њих већ управо на ласте. Сличност са ластама је резултат ткзв. еволутивне конвергенције, тј. разне врсте које нису сродне изгледају слично јер имају сличан начин живота (нпр. китови и делфини и рибе, због живота у води). Чиопе су она црно-смеђа, мало већа птица него ласте, са дугим српастим крилима, која брзо пролеће и прави акробације ниско над крововима и између зграда, као какав летећи бумеранг. Исто се хране комарцима и другим ситним инсектима, и то тако што секу ваздух са широко отвореним устима (као летећи кит) док се аеропланктон гомила у једну лоптицу коју потом прогутају или однесу птићима у гнезду. Оне иначе имају један од најмањих кљунова у птичијем свету, јер им не треба, али веома велика уста. Чиопе су рођене за живот у ваздуху, након што излете из гнезда, годинама не слећу уопште, спавају високо на небу, и слете тек кад дође време да праве потомство, чак се и паре у ваздуху што (бар колико је до сад познато) не може ниједна друга врста птице. Чиопе не певају, али имају карактеристично гласање – када ујутру и у сумрак пролећу као млазни авиони у мањим или већим јатима, све време вриште... да, врисак је прави опис тог звука, али он је пријатан и највише подсећа на неку пиштаљку или звиждаљку.
чиопа
📷 Пау Артигас
И наравно, свака прича о песмама птица у нашем граду била би непотпуна без вероватно најбољег певача наше фауне птица – славуја. Славуји нам долазе из Африке доста касно, крајем априла и у мају, и сваке године је наново врло радостан догађај када одједном чујем како пева ноћу из неког шумарка или жбуња, прене ме из мисли и кажем себи – вратио се! Славуј је шумска птица, воли олистала и сеновита места, али није строго везан за шуму, прилично је толерантна врста и радо се настани и у неком зараслом жбуњаку поред прометне улице или живици у пољопривредним пределима. Славуј углавном пева ноћу, што доприноси посебности доживљаја кад га чујемо, јер тада влада много већа тишина него дању, и зато гласна славујева песма одзвања неким шумарком још величанственије и упечатљивије. Песма славуја је један сложен репертоар различитих тонова, са бржим или споријим ритмом који се често смењује у секунди. Глас је чист и јасан, нема никаквог крчања и цврчања као код многих других врста, већ песма тече као брз планински поток. Славуј пева гласно и самопоуздано, као да је свестан да му у свету птица нема равног. Ово је једна од песама коју нема сврхе описивати ономатопејом, мора се чути, најбоље уживо, како би се заиста доживела у потпуности и на прави начин.
песма славуја пример 1.
песма славуја пример 2.
У нашим градовима се гнезди још једна врхунска певачица, црноглава грмуша. Она током априла пристиже у наше крајеве и почиње одмах са певањем. Доста је непозната у народу, што изненађује јер се често може чути и има лепу, мелодичну песму која је по мени неоправдано у сенци славујеве песме. Црноглава грмуша тражи слична станишта као и славуј, углавном листопадне шуме и шумарке, и такође је доста прилагодљива – сасвим ће се радо гнездити у некој мало запуштенијој башти, докле год има жбуња и дрвећа. Мужјак је претежно сиво-смеђе боје са упадљиво црном капом (отуда и назив!), док женка има светлосмеђе-наранџасту капу – веома згодно за разликовање полова, што је тешко или немогуће код многих ситних птица. Песма црноглаве грмуше је један живахан излив нота које подсећају на флауту. Њима често претходи кратко, тихо чаврљање, као да птица прво прича нешто себи у браду, које потом некако ненадано и нагло пређе у ову главну, гласну и динамичну мелодију. Управо тај нагли прелаз доприноси да песма буде још упечатљивија.
песма црноглаве грмуше пример 1.
песма црноглаве грмуше пример 2.
Коначно, свима позната и драга птица, симбол Београда, врабац – врапци су населили насеља зато што испод наших кровова, олука, прозора итд. налазе одлична места за гнезда налик на природне дупље и отворе у дрвећу/камену. Код нас постоје две врсте врапца, врабац покућар, чешћи у градовима, и пољски врабац, који се среће у пољопривредним пределима, мада ово није строго зацртано, тако да и једних и других има и у градовима и у сеоским крајевима. Мужјак врапца покућара је лепа птица, иако не живих боја или дречавог перја... то је једна суптилна лепота сиве, смеђе, беле и црних детаља, тако да је врабац заправо изузетно шарена птица иако пригушених тонова. Занимљив детаљ је да је црна „брада“ мужјака показатељ његове полне зрелости и доминантности – што већа брада, већи статус. Женке су уједначеније смеђе, као и младе птице. И врапци певају током сезоне гнежђења, иако то многи људи не би препознали као песму – песма врапца је серија кратких тонова, по два, три, које понавља без неког посебног реда, али јасно су повезани у једну дужу серију него кад само цијучу на кратко, оно што најчешће чујемо по парковима и око зграда.
Изнад нас постоји један сасвим другачији свет, једнако жив и динамичан као и овај наш на тлу. Да понекад не подигнете поглед, када вас неки изненадни цијук над главом тргне из ваших мисли, вероватно не бисте ни знали да постоји. Прожима се са нашим, али само нас је неколицина свесна колико нам је доступна његова свакодневна драма. Док гледам јурњаву врабаца по некој аутобуској станици, или невероватне акробације чиопа које круже над мојом кућом, обратим пажњу и на људе око мене, потпуно несвесне какве се све занимљиве и узбудљиве ствари догађају око њих. То ми улепша сваки дан, разбија монотонију овог бетона и устаљених праваца којима ходамо. Зар није фантастично то што живи свет, дивљи живи свет, проналази своје место у овој нашој стерилној и затрованој средини, прилагођава се и спреман је да живи поред нас? Много ће пре да ми застане дах када угледам дрозда како чепрка по мојој башти у потрази за глистама, док живи свој мали живот близу мене, бори се за опстанак и подиже потомство на исти начин као и генерације пре њега док није било свег овог бетона и ограда, него када посматрам тигра или неку другу егзотичну животињу у кавезу, сломљену, угашеног погледа, без достојанства. Дрозд је слободан да одлети сваког часа, и права је привилегија што нам се животи пресеку у тих пар тренутака у мојој башти... тада сам део праве дивљине. Она нам је свима на дохват руке, прожима се на сваком кораку са нашим светом.
латински називи свих наведених птица:
шумска сова Strix aluco
утина Asio otus
ћук Otus scops
велика сеница Parus major
плава сеница Cyanistes caeruleus
црна црвенрепка Phoenicurus ochruros
обична црвенрепка Phoenicurus phoenicurus
царић Troglodytes troglodytes
црвендаћ Erithacus rubecula
кос Turdus merula
дрозд певач Turdus philomelos
зеба Fringilla coelebs
зелентарка Chloris chloris
жутарица Serinus serinus
сеоска ласта Hirundo rustica
градска ласта Delichon urbicum
чиопа Apus apus
славуј Luscinia megarhynchos
црноглава грмуша Sylvia atricapilla
врабац покућар Passer domesticus
пољски врабац Passer montanus
🌳
аутор текста: Север Нагулов
(У складу са жељом аутора овај текст објављујемо на ћирилици, иако је писмо на нашем сајту латиница.)
Kako „zaper” radi, zašto nije efikasan protiv komaraca i zašto je poguban po „dobre bube”?