Beogradski rat protiv žbunja #živigrad
Da li je žbun samo ukras od mrtvog zelenila ili živ stvor i nečiji dom?
Sigurna sam da primećujete da grad Beograd i njegove nadležne službe kao da su objavile rat grmlju. Gde god da se okrenete, veliki i razgranati žbunovi suočavaju se sa sečenjem do zemlje ili jednoličnim skraćivanjem na 50-100 cm visine u generičku geometrijsku formu.
Posle intervencije, u nekada raspevanim delovima parka zavlada muk. Vrapci i druge ptice su isterane iz svog skrovišta i otišle su da nađu drugi dom, dok nadležni i njega ne „doteraju”. Tako je, ipak, red tretirati simbol Beograda, zar ne?
Where have all the flowers gone?
U našim gradovima, nekada su sađene desetine vrsta žbunja. Ukrasnog žbunja. Žutarice (mahonije), forsitije, razne vrste berberisa, glogovica (poznat i kao vatreni trn), dunjarica, jasmin, kleke, japanska dunja, metljika (poznata i kao tamariks), lovor-višnja, hibiskus (H. syriacus), spirea i naravno ligustrum (živa ograda) su neki od njih. Nekada su pejzažne arhitekte cenile estetske i fizičke osobine grmlja, znale su njihove za brojne pozitivne fukncije i kreirale skladne celine koje se sastoje od različitih žbunastih vrsta. Tu je nisko drveće, koje takođe može imati žbunastu formu - sada već zaboravljeni ili prognani drenovi, zove, jorgovani, džanarike, leske, tise. Tako se postizala spratnost zelenih prostora, koja je doprinosila i bogatstvu života i udobnosti boravka u našim gradovima.
Znanje se izgleda u nizu burnih decenija negde zaturilo, pa se sada grmlje sve ređe sadi (osim u funkciji žive ograde), a ono što nam je ostalo u nasleđe se radikalno orezuje - najčešće preterano, stihijski i nestručno.
Drastično (pogrešno) orezivanje
radikalno orezivanje pored neprometne parkovske staze
Često se kaže da se žbun „podmlađuje” kada se seče do zemlje. Sa biološkog stanovišta, to je zapravo slanje biljke u „panic mode” i forsiranje u hiper-proizvodnju novih grana i listova (ako je u stanju da je izvede), jer će u suprotnom izgladneti. Biljke su svetlojedi - pre svega se hrane kroz proces fotosinteze, za koju im je potrebno lišće. Drastično orezivanje dobro podnosi ograničen broj vrsta, jer se ne obnavljaju svi grmovi iz svoje baze i nisu svi sposobni za brz rast. Za ostale, posledice su slične kao kod ozloglašenog „topinga” krošnji drveća - uništavanje prirodne strukture, iscrpljivanje, sušenje. Zato se drastično orezivanje koristi kao krajnja, ekstremna mera za pokušaj obnove grma, a ne kao redovno održavanje!
Primetno je i da nema apsolutno nikakvog obzira prema tome koja se vrsta kako orezuje. Mnoštvo dekorativnih grmova, posebno onih sa jakom i trajnom drvenastom strukturom kao što su berberis (Berberis sp.), glogovica poznata i kao vatreni trn (Pirachanta) i druge, traže samo lagano orezivanje. To znači da treba odstraniti suve i oštećene grane i eventualno skratiti vrhove koji štrče ili prave neki logistički problem - tzv. orezivanje radi održavanja oblika. Kod vrsta koje su sklone sušenju u centru (ligustrum, forsitija), ukupni broj grančica (posebno u unutrašnjosti žbuna) može se smanjiti za 50 posto, pri čemu se obično skraćuju stari izbojci, a ostavljaju i favorizuju novi. To zaista više liči na nešto što bismo nazvali „podmlađivanjem.”
„Lagano orezivanje” ne znači iseći celu krošnju žbuna i ostaviti gola stabla.
„Lagano orezivanje” ne znači skratiti žbun do zemlje.
„Lagano orezivanje” ne znači ni skratiti i geometrijski oblikovati vrhove grmova, jer se tako uništava njihova prirodna forma i remeti struktura.
A upravo se ovako radi, i to masovno.
Grm koji ne trpi radikalno orezivanje, a poseku ga do zemlje će ili uspeti da potera mlade izdanke iz dela stabla koji je pošteđen i/ili iz samog korena - ili će, previše iscrpljen i „ranjen”, uvenuti. U prvom scenariju zapravo će izgledati još neurednije nego pre orezivanja. Zašto? Jer za biljku lisna masa znači mogućnost da se prehrani, pa će ona pokušati da što više i brže nadoknadi izgubljeno lišće, koje će „buknuti” na sve strane, gde god i koliko god može da se izgura (isto se dešava i sa topingovanim drvećem). Za neke vrste kao što je forsitija, izdanci iz korena koje biljka pušta iz očajanja i oni iz postojećih stabljika nisu isti, pa dobijamo nejednak rast.
Ni orezivanje na malu kupu ili kocku nije dobro rešenje. Svaka vrsta grma ima svoju poželjnu, prirodnu formu koja je čini i funkcionalnim delom ekosistema i ukrasom za ljudsko oko. Izuzetak je oblikovanje za živu ogradu ili „živu skulpturu”, što opet može da se radi samo sa malim brojem vrsta (npr., šimšir, ligustrum). Osim što pokazujemo manjak mašte, pogrešnim geometrijskim orezivanjem činimo dvostruku štetu - em uništavamo prirodnu formu grma (eng. „growth habit”) zbog čije se dekorativnosti uopšte našao na listi vrsta poželjnih za sadnju, em proterujemo iz njega bića čiji je on dom. „Živa ograda” nije jedina svrha postojanja grmlja.
„Govorimo o tome je prirodni rast biljke i kako da ga poboljšamo? Nažalost, ono što često vidimo u prostoru nije orezivanje u prirodnoj formi rasta, već orezivanje u nasumične geometrijske oblike bez obzira koja bi prirodna forma trebalo da bude, pa ona postaje neprepoznatljiva. Ova svojevrsna pošast takođe daje loš primer, jer implicira da sve treba da se orezuje isto, što je pogrešno ukoliko želite da poboljšate rast biljke - različite biljke se različito orezuju. Žalosno, ali često se viđa.” Neil Bell, ing. hortukulture, Oregon State University
kupe od grmlja - neprirodna forma
Uticaj na druga bića
Kasapljenje ili uništenje jednog bogatog žbuna ne znači samo njegov kraj, već je problem za čitav niz bića. Od stanovnika koji žbunje koriste kao hranilište i zbeg, izvesno su najpogođenije ptice.
Sečenje i „uređivanje” žbunova istovremeno, u celom kraju, za ptice je ekvivalent selu razorenom od strane klizišta ili zemljotresa - neke strukture su i dalje tu, ali u njima se ne može živeti. Putevi su u prekidu. Opasnost vreba. Ptice koje nemaju odgovarajući zaklon postaju lak plen grabljivica poput mačaka, sabotira im se zimovanje i gnežđenje; jednostavno, ukidaju im se uslovi za život i prinuđene su da ih potraže negde drugde. Bivaju istisnute.
Ali, zašto?
Više puta pokušala sam da se raspitam kod radnika „Zelenila” i drugih radnika održavanja zašto se ovako radi, a i kontaktirala „Zelenilo” (u vremenu kad su bili komunikativniji) povodom konkretnih slučajeva seče i uklanjanja. Kao faktori za drastičnu seču pominju se dve stvari: urednost i bezbednost. I to ako se išta spomene, ako uopšte ima nekog objašnjenja. Uživo ćete često čuti već ofucano „komšije su prijavile se sredi”, što je nekad istina, a nekada ne (moram da primetim da se ovaj posao često poverava zaposlenima koji su vidno na kraju lanca po sposobnostima i obučenosti).
No, hajde da se pozabavimo sa oba „problema”.
„Urednost”
Urednost je pre svega naš vizuelni utisak o tome koliko je neki objekat (u ovom slučaju pride živ) ugodan za oko i „pravilan”. Što znači da „urednost” nije nikakav objektivan parametar, već stvar utiska posmatrača - takoreći pitanje ukusa. A o ukusima, znamo, ne vredi raspravljati. Dok je meni lepši stari žbun u prirodnoj formi, neko voli veštački oblikovane geometrijske šimšire. Nekome je neuredna bogato razgranata biljka, meni je ekstremno neuredno iskasapljeno „kolje” koje ostaje da štrči iz zemlje kada se grm do iste skrati, ili orezivanjem unakažena biljka koja se muči da preživi.
Estetske preference su stvar ličnog osećaja, trenda, ponekad i propagande (mediji i reklame). Ali, pošto živo zelenilo (za koje jedan ministar reče da je mrtvo i to mu nećemo oprostiti) nije ukras iz kineske radnje, trebalo bi da znamo nešto o njegovim ekološkim funkcijama i uslugama koje nam pruža, pa da se pri uređenju vodimo vrednostima, a ne ukusima i hirovima.
Svaki razgranati grm je malo stanište za sebe i ugošćuje mnoštvo životinjskih vrsta, od oprašivača poput pčela i leptira koji koriste cvet, preko ptica pevačica koje koriste gustu mrežu grana kao dom i zaštitu od grabljivaca (a mnoge jedu i bobice), do ježeva koji ispod grmlja takođe nalaze skrovište i hranu.
Žbunje zadržava vlagu u zemljištu i ublažava efekte suša, kako u smislu snižavanja temperature, tako i gubitka vode.
Predstavlja barijeru vazdušnom zagađenju.
„Upijač” je buke.
Zaklanja nas od udara vetra.
Štiti zemljište i sprečava eroziju, koja je u gradskim uslovima česta zbog konstantne uzurpacije zemljišta (gaženje, neadekvatno košenje…)
Još jedan način na koji pogrešno i preterano uređivanje žbunja utiče na estetiku, ali i na ishranu oprašivača, jeste (nenamerno) odsecanje cvetnih pupoljaka. Naime, rano cvetajuće vrste grmlja moraju da formiraju cvetne pupoljke krajem prethodne godine. Ako ovakav žbun ošišamo u jesen ili zimu, efektivno smo mu odstranili pupoljke, pe em nećemo imati cvetove, em smo protraćili svu energiju koju je grm potrošio da ih formira.
Bezbednost
bogata divlja ruža u školskom dvorištu
Nema ničega inherento nebezbednog u vezi žbunja. Priroda nije kriva za naše iskvarene umove koji u njemu vide samo opasnosti i „prljave" stvari, a ne dečije igre žmurke, zaklon za stidljive zaljubljene tinejdžere i skrovište za ptice pevačice. Istina, efekat zaklona ponekad koriste i lica s one strane zakona ili oni bahati za bacanje svega i svačega, ali ove aktivnosti nisu izazvane samim postojanjem žbunja. Ako se odvijaju sumnjive radnje oko nekog grma, to je posao za policiju, ne za „Zelenilo” i njihove testere. Anegdotalno, u vezi nekih „uređenih” nizova žbunja (drastično orezanih i možda ubijenih) mogu samo da kažem da su deca iz komšiluka plakala što su im isekli „kućicu" i omiljeno mesto za igranje žmurke, a sumnjiva lica su i dalje na svojim radnim zadacima i bez grmlja.
Situacija u kojoj grmlje zaista može predstavljati bezbednosni rizik je kada se nalazi tik pored ulice. Može smanjiti preglednost, posebno na prelazima, skretanjima i račvanjima i svakako zahteva pažljivo održavanje i držanje na visini koja ne ugrožava saobraćaj ili bezbednost pešaka. Međutim, primetila sam da se ovo često koristi kao izgovor da se potpuno ukloni grm pored puta, umesto da se samo skrati. Valjda je lakše rešiti ga se jednom za svagda nego razmišljati o održavanju? A zaboravljamo da je grmlje uz puteve posađeno s razlogom - da štiti od zvučnog i čestičnog zagađenja u kom smogograd Beograd redovno postavlja rekorde.
Za kraj, pitam se zašto niko kao rizik ne spominje oštro kolje od žbunja orezenog do zemlje, koje donosi opasnost od nabadanja od saplitanja, a posebno u blizini igrališta i šetališta?
Večita pitanja bez odgovora
Da li se u „Zelenilu" ikada pre planiranja i izvedbe akcije orezivanja razmatra ekološka funkcija grmlja kao staništa za ptice, izvora hrane za oprašivače i zaklona za druge zaštićene životinje poput ježeva?
Da li se razmatra zdravstvena funkcija grmlja, recimo zaštita od zagađenja?
Da li radnicima biva naglašeno da postoje razičite vrste žbunja koje zahtevaju različito održavanje? Da li znaju koje vrste ne trpe drastično orezivanje? Prolaze li kroz makar i neki osnovni nivo edukacije šta se kako seče?
Da li postoji edukacija/svest o tome da je svaki rez zapravo rana na stablima i da treba voditi računa o tome koji se prečnik grane/stabla zaseca da bi se smanjila mogućnost oboljevanja i propadanja?
Da li se vodi računa o tome da invazivne biljke koje brže rastu ne preuzmu mesto skraćenog žbuna?
berberis u punom jesenjem sjaju
Naravno, sada će većina vas koji čitate jednoglasno zaključiti da je univerzalni odgovor „naravno da ne", ali ovo su sasvim legitimna pitanja na koja bi služba za održavanje zelenih površina trebalo da može da odgovori. Treba ih postavljati i ponavljati, makar delovalo uzalud.
Takođe bi bilo zanimljivo čuti zašto je u potpunosti izignorisana inicijativa lokalnih udruženja za čuvanje i sadnju grmlja radi zaštite simbola Beograda - vrapca pokućara, a koja je detaljno obrazložena i u dva navrata slana JKP Zelenilu Beograd uoči Dana vrabaca 20. marta 2023. godine - dopis za vrapce.
,raspevani’ grm, pun vrabaca, na Brankovom mostu (Beograd)
Živice za život
Nisam se rodila sa posebnom ljubavlju prema grmlju, niti me je ko indoktrinirao da ga zavolim. Moje poštovanje prema ovoj biljnoj formi života došlo je kroz saznanje i posmatranje. Naučila sam da ga cenim i volim zbog njegovog doprinosa zdravlju, bogatstvu i lepoti naših komšiluka-ekosistema - zbog toga što je čuvar životinja, vazduha, zemlje i svežine.
Istovremeno, neko drugi je naučen, ili je samo načuo, da je žbunje neuredno i prljavo i zato ga je stavio ga na listu za iskorenjivanje.
Kao i sa svim ostalim stvarima ovde, glavni problem je što dalekosežne odluke donose duboko neinformisani i dezinformisani.
Hajde da to promenimo.
To je što se tiče službi održavanja; ako ste pojedinac, molimo vas razmotrite da pored drveća sadimo i žbunje. Recimo, mnogi su pomogli vrapcima tako što su izabrali da u žardinjerama svojih lokala umesto „cveća” posade grmlje - a izbor je zaista lep i veliki. Preporuke za održavanje novozasađenih grmova iste su kao za drveće.
I pustite ih da podivljaju malo. Za malo razigranosti u sadnji i nezi, mnoga bića (i pluća) će vam biti zahvalna. Uostalom, sama reč „živica” govori nam da je ona jeste i treba da bude klupko života.
Korisni linkovi:
Kako negovati žbunje tako da podržava divlje stanovnike: How to make a shrub garden for wildlife
Orezivanje žbunja pred zimu: Orezivanje grmova prije zime
Uputstvo za orezivanje žbunja: Shrub Pruning Made Easy: Salvaging the Overgrown and Starting Out Right with New Plantings
🪲
autorka teksta i fotografija: Katarina Samurović
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta Živi grad koji su pokrenule Jovana Bila Dubaić - docent na Biološkom fakultetu @belgrade.bees.ecology, Katarina Samurović - analitičarka zaštite životne sredine i Milja Vuković - iz inicijativa Divlji Beograd i Za manje smeća i više sreće, kako bi pomogle i podržale pojedince, stambene zajednice, udruženja građana i sve one koji koji uređuju male ili veće gradske zelene površine i uopšte se interesuju za prirodu u gradu.