Staklo, zamalo savršena ambalaža

📷 Fernando Lattore

Jednokratna plastična ambalaža je pošast sveta. Neverovatno je kako se jedan naizgled bezazlen proizvod - lagano i jeftino pakovanje za našu hranu i pića - pretvorio u globalni problem bez presedana. Plastična ambalaža pretrpava naše deponije, ali i vodotokove, šume, mora, čak i najdivljije i najdivnije plaže. Između 5 i 13 miliona tona plastike godišnje završi u okeanima, gde direktno ubija morske ribe, kornjače i ptice koje je greškom pojedu dok pluta. Ne mogu je prebroditi čak ni morski džinovi kao što je glavata ulješura - kada se dovoljno plastike akumulira u njihovim stomacima, to neminovno dovodi do smrti. 

Ali, na sreću, imamo reciklažu, zar ne? Nažalost, ni tu nema dobrih vesti - samo 20% svetske plastike se reciklira.

Raspadajući se na mikroplastiku, ona prodire još dalje i dublje u ekosisteme, pa je u ovom obliku pronađena čak i u Marjanskom rovu - najdubljoj tački naših okeana, kao i u kišnici koja pada po Stenovitim planinama u Sjedinjenim Američkim Državama. Pronađena je u račićima koji jedu ribe, u ribama koje jedu račiće, pa ne iznenađuje što je na kraju njeno prisustvo ustanovljeno i u svakom testiranom ljudskom organu. 

Još uvek ne znamo koji su efekti sve te plastike oko nas i u nama na naše zdravlje. Za sada je poznato da neki aditivi u plastici, poput Bisfenola-A, ali i njegovih zamena, deluju kao endokrini disruptori - imitiraju estrogen i time negativno utiču pre svega na metabolizam i reproduktivno zdravlje.

U toj situaciji, mnogi se sa nostalgijom sećaju dana kada plastične kese nisu postojale, a namirnice su bile pakovane u staklo. Evociraju se tople uspomene na bake koje nam poklanjaju flašu domaćeg sirupa, mlekare koji isporučuju mleko u staklenim flašama i na zveckanje praznih pivskih flaša u cegerima koje, pošto prođu kroz u prodavnicu, odlaze na ponovno punjenje. Čak je i Koka-Kola, taj ekološki zločinac, pakovala svoje napitke u elegantno dizajnirane staklenke.

Suočeni sa tim radikalno drugačijim slikama - sveta stakla i sveta plastike - nameće se pitanje: da li je povratak na staklo rešenje naše ambalažne krize?

Šta je staklo?

Staklo je čvrsti, prozirni, lomljivi materijal, koji se dobija tako što se kvarcni pesak, natrijum karbonat („soda”) i neki oblik kreča tope na visokim temperaturama od blizu 2000 stepeni. Najveći udeo gotovog stakla čini silicijum.

Staklo je izgleda sa nama još od vremena Mesopotamije - pretpostavlja se da je izmišljeno pre neverovatnih 4000 godina i da je u Rimsko carstvo stiglo preko feničanskih trgovaca.

Reciklaža stakla

Staklo je zvezda reciklažne industrije zato što je jedini materijal koji se reciklira sa stopostotnom efikasnošću. Ovo znači da se svako zrnce stakla za reciklažu pretvara u novo staklo, bez ostataka. 

Reciklaža stakla je logistički zahtevnija od reciklaže plastike, ali daleko je od neisplativosti - jer da jeste, teško da bi Evropska Unija imala stopu reciklaže stakla od 73%, predvođena Danskom u kojoj se čak 98% stakla reciklira. Treba napomenuti da se ovo odnosi pre svega na staklenu ambalažu. Ravno staklo, kao npr. prozorsko staklo, se ili ne reciklira uopšte, ili se reciklira u jako malom procentu.

Ipak, nažalost, reciklaža stakla se ne odvija tako što prosto pretopimo staro staklo u novo. Izlomljeno staro staklo - smesa zvana stakleni krš - mora da se pomeša sa svežim kvarcnim peskom i drugim sastojcima stakla. Zatim se topi na vrlo visokim temperaturama, što zahteva mnogo energije, dakle - sagorevanja naftnih derivata. A pre svega toga, staklo treba prikupiti, pretovariti, razvrstati po bojama i izlomiti - što s obzirom na njegove fizičke osobine nije jednostavan i jeftin proces.

📷 chuttersnap

Pa ipak, reciklirano staklo je štedljiviji postupak u odnosu na dobijanje novog stakla i u energetskom pogledu. Reciklaža jedne tone stakla štedi 42 Kwh struje, 19 litara nafte i ispušta oko 3 kilograma štetnih gasova manje u odnosu na tonu novog stakla.

Jedina fabrika koja se bavila reciklažom stakla u Srbiji je bio „Grejač" iz Aleksinca. Međutim, s obzirom na lošu organizaciju prikupljanja starog stakla, ova fabrika je bila prinuđena da uvozi dobar deo staklenog krša za reciklažu, dok masa našeg ambalažnog stakla završava na deponijama, pa je fabrika na kraju zatvorena.*

Staklo kao ambalaža - i miris, i ukus, i zdravlje

U pogledu čuvanja namirnica, staklo je neprevaziđeno. Ne menja miris i ukus proizvoda koji čuva, dobro čuva gas iz gaziranih pića, a još bitnije, savršeno je inertno - ne ispušta nikakve hemikalije, pa čak ni kada se u njemu nađu izrazito kisele ili bazne namirnice. To se ne može reći za plastiku koja, zavisno od vrste plastike i od vrste proizvoda, može ispuštati čitav niz supstanci. Neke od njih su dokazano štetne za naše i planetarno zdravlje, a o nekima tek treba da učimo, verovatno na teži način.

Ponovna upotreba staklene ambalaže

Ako se sačuva od loma, staklo se može efikasno očistiti i sterilisati, pa koristiti nebrojeno puta. To je značajna prednost u odnosu na plastiku, koja vremenom postaje pohabana i sve teža za efikasno pranje, a i oslobađa mikroplastiku. Što se tiče ponovne upotrebe, staklo je apsolutni pobednik. 

Staklo i Zemlja

Čak i kada staklo završi u životnoj sredini, ono se hemijski ponaša jednako inertno kao i dok je živelo kao ambalaža. Za razliku od plastike koja sitneći se ulazi u lanac ishrane, na taj način direktno usmrćujući životinje ili oštećujući njihovo zdravlje - a vrlo izvesno i zdravlje ljudi, staklo se prirodno usitnjava (doduše, usitnjava se doslovce hiljadama godina) i pretvara se u inertni sediment, takoreći - pesak.

Za nemarno ostavljeni stakleni otpad je doduše vezano par konkretnih opasnosti, što nas polako dovodi do tamne strane stakla.

Mutna strana stakla

Kao i sve ljudske tvorevine, ni staklo nije savršeno.

U lošim stranama staklene ambalaže kriju se i neki od razloga zbog kojih je industrija masovno prešla na plastičnu ambalažu i tetrapak. 

Pre svega, staklo je teško i lomljivo. Staklena flaša je čak 7 puta teža od svoje plastične suparnice iste zapremine. Lomljivost stakla takođe zahteva drugačije standarde pri transportu. Posledično, mnogo manje proizvoda u staklenoj ambalaži možemo prevesti vozilom ograničene zapremine u odnosu na plastične flaše. Automatski, povećava se ekološki otisak stakla u pogledu transporta - potrošenog goriva i emisija koje nastaju njegovim sagorevanjem.

Uopšteno, staklo je energetski zahtevnije u svakom smislu nego plastika. Za njegovo dobijanje potrebno je više osnovnih sirovina. Više toplotne energije je neophodno za sam proces stvaranja stakla. Kada se to pretvori u emisije ugljen-dioksida i polutanata, verovali ili ne, ispada da je proizvodnja plastične ambalaže mnogo energetski efikasnija i manje zagađujuća od proizvodnje staklene. 

Oni koji su direktno zabrinuti za sopstvenu dobrobit pomisliće da se ovaj aspekt beznačajan u odnosu na pozitivan (odnosno neutralan) uticaj na naše dragoceno zdravlje, ali pogledajmo dugoročno - svi štetni gasovi koji nastaju sagorevanjem fosilnih goriva završavaju prvo u atmosferi, pa u našim plućima i krvotoku. Posledice klimatskih promena se već sada odražavaju na naše zdravlje, a zahuktavanje je tek počelo.

Za dobijanje stakla koristi se kvarcni pesak, koji je prirodan, ali vrlo uslovno obnovljiv materijal - jer se stvara izuzetno sporo. Pored ostalih resursa ubrzano ponestaje i peska, najviše zahvaljujući građevinskoj industriji i potrebi za betonom. Na globalnom nivou, godišnje se izvadi impresivnih 40-50 milijardi tona peska. Iskopavanje kvarcnog peska devastira rečne i morske obale i dna. Reciklaža stakla može biti delimično rešenje ovog problema, ali ipak u stakleni krš moramo da dodamo i još sirovine - uključujući kvarcni pesak - da bismo dobili novo staklo.

Nemarno odbačeno staklo može da predstavlja opasnost po čovekovo zdravlje. U staklenu ambalažu se pakuje alkohol, pa je razbijanje flaša i čaša u narodu postalo simbol ludog provoda (što je čak opevano i u prigodnim pesmama). Srču koju nalazimo po parkovima, ili možda još gore, na obalama reka u blizini kafana, retko ko čisti, a može izazvati izuzetno neprijatne, bolne, ponekad i opasne povrede. Takođe, srča koja dugo stoji na osunčanom terenu u doba suše može dovesti do požara - retko, ali ipak može.

Sve gorenavedeno bi značilo da bi staklo trebalo brižljivo čuvati, ponovno upotrebljavati, a nikako nemarno odbacivati ili koristiti kao jednokratnu, nepovratnu ambalažu - što je danas najčešći slučaj.

Staklo može da bude održivo, ali ono to nije ako se proizvodi i koristi po proizvodno-potrošačkim standardima i navikama današnjice. Koristiti tako energetski zahtevan, ali beskrajno ponovo upotrebljiv materijal u formi jednokratne ambalaže kojoj je krajnja sudbina deponija gotovo je neoprostivo.

Presuda

Finalnu presudu da li je staklena ambalaža održivija nego plastična nije lako doneti. 

Iako se mnogi proračuni uzdaju samo u potrošnju energenata i rezultirajuće emisija u proizvodnom procesu - pri čemu pobedu odnosi plastična ambalaža - iz ovog računa nedostaje kompleksna slika čitavog životnog ciklusa ovih vrsta ambalaže, i njihovog uticaja na ekosisteme i organizme, uključujući i ljude.

Plastika ne crpi pesak i, iako sama načinjena od nafte, koristi manje fosilnih goriva u procesu proizvodnje Ipak, ako se sirovina - pesak izlije u životnu sredinu, on neće napraviti ekološku katastrofu poput sirovine - nafte. Ostaci stakla se ne talože u našim tkivima i ne menjaju naše hormonske cikluse.

Mnogo veći problem od izbora materijala je problem koncepta jednokratne ambalaže, našeg potrošačkog mentaliteta i industrije koja ga je tako oblikovala.

Odbacijući predmete koje koristimo, odbacujemo i odgovornost za njih, ali kao i sve što neodgovorno odbacimo, oni se vraćaju sa osvetom. Nažalost, na planeti i šire nema drugih svesnih bića koji bi taj problem mogli da reše za nas, poput mame koja počisti sobu za razmaženim tinejdžerom. Za sada smo sami u univerzumu. I, ako već ne možemo da pronađemo načine da živimo u miru i blagostanju, za početak treba da umemo da počistimo za sobom. Ili još bolje, da đubre ni ne napravimo.

📷 Keszthelyi Timi

Da zaključimo, iako ne „jeftino” u pogledu resursa, staklo je ambalažni materijal koji je idealan za kruženje i ponovnu upotrebu, pa onda i za reciklažu. Po svojim neutralnim osobinama je idealno za čuvanje naših namirnica. Nažalost, njegova težina i lomljivost su među glavnim preprekama za njegovo organizovano sakupljanje, posebno u zemljama kao što je Srbija. 

Zato u pogledu održivosti i kruženja staklene ambalaže pojedinac može da učini mnogo. Uprtite čiste tegle i flaše do vašeg omiljenog prodavca džemova i sokova na pijaci i uživajte u starom dobrom zveckanju iz cegera. Ili, manje romantično ali komfornije, oglasite ih u grupi Udomi teglu, osnovanoj upravo da bi ovaj jedinstveni materijal nastavio da privređuje, umesto da puni naše već prepune i prečesto divlje deponije.
🐈

autorka teksta: Katarina Samurović


* Evo i nekih dopunskih informacija o samom procesu prikupljanja staklene ambalaže i reciklaže stakla u Srbiji: ,,Staklo iz zvona u Beogradu, na primer, sakuplja JKP Gradska čistoća i predaje ga Tehnopapiru koji ga izvozi u Hrvatsku. Zvona za staklo nisu povučena, ona su i dalje raspoređena po gradu (kavezi za PET su ti koji su pre par godina povučeni). Količine stakla koje JKP sakupi su oko 200 tona stakla godišnje. Srpska fabrika stakla u Paraćinu nije zatvorena, ona radi i dalje, ali nema tehnologiju za razvrstavanje i proizvodnju kaleta (staklenog krša) tako da ne koristi otpadno staklo. Zatvorena je Srpska fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca.

Staklo je počelo intenzivnije da se sakuplja jer kompanije koje na tržište stavljaju staklenu ambalažu plaćaju više naknade nego pre par godina operaterima sistema koji zatim subvencionišu troškove transporta komunalnim preduzećima i privatnim sakupljačima koji preuzimaju staklo iz ugostiteljskih objekata. U Srbiji se sakupi za reciklažu godišnje oko 20.000 tona staklene ambalaže, od toga bar polovina je povratne ambalaže koja zbog oštećenja ne može više da se koristi i koje predaju punionice direktno. Ostatak je HoReCa i primarna selekcija komunalnih preduzeća.'' (Kristina Cvejanov Green Loop Consulting)