Biolog u gradu
📷 Pierre Chatel Innocenti
Ekologija kao nauka datira još od 19. veka. Međutim, grana ekologije koja se bavi gradovima - urbana ekologija, pojavila se dosta kasnije. Naučnici koji se bave izučavanjem i praćenjem stanja biodiverziteta dugo nisu prepoznali gradove kao jedinstveno stanište u kojem žive mnogi organizmi, već su urbane sredine percepirane (viđene, posmatrane) isključivo kao prostor namenjen za život ljudi. Danas se zna da su gradovi deo sveukupnog diverziteta naše Planete i da predstavaljaju veoma kompleksne ekosisteme. Gradovi se u suštini sastoje od mozaika različitih staništa, a upravo taj mozaik, taj skup različitosti, čini grad jedinstvenom celinom! I pored činjenice da gradovi nisu samoodrživi ekosistemi (tj. da se oslanjaju na „usluge“ drugih ekosistema), može se reći da su urbane sredine jedinstveni prostori u okviru kojih mogu da žive mnogobrojni organizmi. Gradovi pružaju iznenađujuće mnogo mogućnosti i prepuni su neočekivanih resursa koje su mnogi organizmi naučili da koriste za svoj opstanak. A reći ću vam i kako to znam!
Svest o tome da je grad prepun zanimljivih živih bića stekla sam jednostavnim posmatranjem. Ne na fakultetu, ne čitajući literaturu, već isključivo posmatranjem. Toliko je jednostavno! Iznenađujuće je koliko stvorenja je zapravo svakodnevno prisutno svuda oko nas - svi ti živi organizmi koje vidimo tek kad malo zastanemo, oslušnemo i obratimo pažnju. Mnogi će možda reći da više vole da posmatraju biljke i životinje u šumi ili na planini nego u gradovima. Međutim, nije poenta u tome da poredimo gradove sa drugim ekosistemima i odlučujemo šta nam je lepše. Poenta je da posmatramo i upoznamo i to što nam je ispred kuće, pored čega prolazimo na putu do škole ili posla, to što nas svakodnevno okružuje.
Kao biolog koji se bavi ekologijom pčela svakodnevno imam priliku da upoznam neke manje uređene delove Beograda. Tražeći pčele prilikom terenskih istraživanja otkrila sam mnoga skrivena mesta, prelepa i zanimljiva… Svakako u nekim delovima Beograda dominiraju izgrađeni, veštački materijali u kojima nesumljivo ima manje prostora za biljke, životinje i druga živa bića. Važno je da uvidimo te razlike i da razmislimo kako se osećamo „zelenijim” delovima grada a kako na mestima gde preovlađuje beton. I da se zapitamo šta bi želeli da je više zastupljeno. Činjenica je da se gradovi sve više šire. To ne možemo da sprečimo. Ono što možemo da uradimo je da pokušamo da pronađemo kompromise i da utičemo da razvoj naših gradova, koliko god je to moguće, ide u skladu sa prirodom. Sigurna sam da ima onih koji smatraju da pojedinci ne mogu mnogo da utiču na to u kom pravcu se razvija jedan grad. Možda je to i tačno. Ali, to ne znači da ne treba da pokušamo!
📷 Milan Plećaš
Čini mi se da problemi nastaju kada se od nečega otuđimo, kada nešto ne poznajemo i kada se nečega plašimo. Jedna od veoma važnih stvari koju možemo da učinimo za bolju budućnost svih nas je da ne dozvolimo našoj deci da se odalje od prirode. Mislim da je to najvažniji zadatak koji imamo. Da učimo našu decu da se ne plaše da skrenu sa utabane staze u parku, da ih podstaknemo da se popnu na drvo ili da dozvole nekom insektu da im sleti na ruku. Moje ćerke danas uvek traže da ih vodim na livadu iza zgrade, na travnjak u komšiluku ili brdašce kod škole. Ne traže da idu u parkove sa ljuljaškama i toboganima jer je na livadi mnogo zanimljivije. Ako se pitate šta radimo na livadi, pa - mogućnosti su brojne! Okrećemo kamenje da vidimo šta živi ispod, pravimo kućicu od grana ili dvogledom istražujemo krošnje drveća. Crtamo cveće koje vidimo ili plodove koje pronađemo. Gledamo oblake i izmišljamo priče na osnovu tih oblika koje vidimo. Moram priznati da ovakav način provođenja vremena napolju nije došao sam od sebe. Deca kada vide park sa toboganima ili ljuljaškama uglavnom žele da idu tamo. Ali, ako im pokažete šta još postoji (pored uređenih betoniranih parkova), videćete da će posle nekog vremena više voleti „prirodnije” prostore za igru. To je promena percepcije, promena načina posmatranja koja nam je svima potrebna. Učiti decu (a i sebe!) kako da se zabave u prirodi, kako da koriste ono što im priroda pruža a da je usput čuvaju i poštuju.
Šta još možemo da uradimo? Na primer, kada sadimo biljke na terasi ili u dvorištu možemo da biramo one vrste cvetnica kojima se hrane pčele i drugi polinatori... možemo da pokušamo da stvaramo manje otpada ili da učestvujemo u nekoj akciji čišćenja. Da posadimo drvo ili da, ako ikada budemo pitani, izaberemo manje betona a više livada i drveća.
Postoji puno načina na koje možemo da pomognemo prirodi u našem gradu. A pomažući prirodi pomažemo sebi. Gradovi u kojima ima više prirode su lepši, manje opterećeni bukom, u njima je vazduh čistiji, vrućine podnošljivije, kanalizacija manje opterećena nakon padavina... itd. Ono od čega svi možemo da krenemo je da naučimo da posmatramo živa bića oko sebe... kada jednom otvorite oči nećete više moći da skrenete pogled. Posmatranje će se pretvoriti u istraživanje, istraživanje u učenje. A iz novih saznanja rodiće se nešto što možda niste očekivali – ljubav. Onda na red dolazi magija lančanih reakcija – svesno i nesvesno, kroz svakodnevne životne izbore, postupke i odluke – počinjemo da čuvamo to što volimo. Počinjemo da cenimo prirodu, da uviđamo na koje sve načine je naš život drugačiji i bolji uz nju i nemamo dilemu da li treba da je sačuvamo!
🦔
autorka teksta: Jovana Bila Dubaić