Ко то тамо скаче?

аутор текста: Север Нагулов

Чак и међу љубитељима природе, постоје многи који имају задршку према ситнијим створењима са „вишком ногу“... дакле, та љубав према природи има своје границе, а оне се некако често поставе баш на инсектима и пауковима – „Све је то у реду, природа је природа и све је то лепо, али ако може без њих у мојој близини“. Што је заправо велики напредак свести у односу на (научени) рефлекс да се дохвати први тежи предмет у самоодбрани од сигурног и ничим изазваног напада буба и паукова. Кад питам тако људе, чекај па што си сад згазио ту бубу, шта ти смета... буду збуњени, као да сам их питао зашто је данас освануо дан. Како зашто, пааа ... зато!... зато... штооо... зато. Зато што тако треба ваљда, да се не ремети равнотежа у универзуму „цивилизованог“ човека. Није неки велики труд потребан да се „уљез“ једноставно склони негде даље или избаци напоље. Звучало би сад већ као патетични клише кад бих рекао све су то Божја створења и имају своје право на живот, да не причамо о еколошком значају/улози у равнотежи природе. Кад човек дуго борави у природи, или боље Са природом, а то може бити и док шета ужурбаном улицом града – кад нпр. обрати пажњу на јато врабаца које се скупило у неком малом жбуну да преноћи и чаврља пред спавање, као да препричавају догађаје и трачеве дана, и помисли како је лепо што има живог света и у најдубљој асфалтној џунгли – ова спознаја о драгоцености и важности живота и сваког живог бића постане некако нешто што се подразумева. Долази природно (ето доброг осврта на изворе речи, природно – нормално, исправно, баш као је поштовање према природи). Сетим се како сам једном у низу СОС позива да избацим смрдибубе (стенице) из стана, застао и гледам смдрибубу која мирује поред славине у кујни... пита ме девојка „па шта чекаш, избаци је!“, реко’ чекај да попије мало воде прво (приметио сам да је застала поред једне веће капи и забола сисаљку у њу, шта ће, иде дуг зимски сан, ваља попити мало прво)... можда јe то претерано, али није толики искорак мењати лошу навику да први рефлекс буде - згази.

Истина је да –не може– без инсеката и других ситних створења. Само без кишних глисти би цео систем брзо доживео колапс, јер оне играју кључну улогу у ђубрењу и уношењу кисеоника у тле, да не причамо о значају других врста. Са савременом технологијом човек би вероватно преживео без инсеката, али какав суморан и сив живот би то био – уместо воћа, вештачки обојене табле вештачких суплемената, уместо дрвећа пластичне реплике, уместо траве зелени етисон, и још много тога што узимамо здраво за готово. Као када би путнички авион полетео без иједног јединог шрафа или завареног дела у својој конструкцији – распао би се на делове... тако и животна средина без свих тих ситних створења која све држе на окупу и омогућавају да свет функционише.

Овај текст сам писао пре 20ак година, с циљем да се широј публици приближи свет паукова и да се кроз то промене нека погрешна уверења и предрасуде. Сада бих га написао вероватно другачије, али верујем да би многи љубитељи природе волели да сазнају неке занимљиве чињенице о животу паукова, кроз причу о једној занимљивој и разноврсној групи паукова – пауковима скакачима.

. . .

Позивам вас да оставите по страни било какве предрасуде које можда имате о пауковима. Верујем да ћете бар донекле променити мишљење и заузети један знатно позитивнији став, а можда, којим чудом, стекнете и одређено интересовање, па чак и благонаклоност према овим створењима.

Први корак ка разуверавању људи да су паукови нека мрачна, језива и крајње опасна бића, послата право из пакла да нам загорчавају живот и не дају нам да мирно спавамо, јесте наравно расветљавање чињеница за које је ретко ко чуо.

Као прво, и најважније, паукови су, веровали или не, врло мирољубиви и уједају само у крајњој нужди, а чак и када су угрожени не мора да значи да ће се бранити уједом. Углавном беже главом без обзира ако им се сувише приближимо. Наравно, они имају далеко више оправданих разлога да се боје нас, него ми њих. Још једна важна чињеница је да је ретко који ујед паука опаснији од уједа комарца и да ретко кад боли више од убода пчеле.

Други корак је боље упознавање ових занимљивих створења и откривање њиховог начина живота, што код људи изазива дивљење и веће интересовање, а самим тим често ишчезавају и сви дотадашњи страхови и погрешне представе. Већини људи реч паук симболизује оне дугоноге паукове са малим телима који наизглед месецима седе непомично на својој мрежи по ћошковима. Неки замишљају типичне, црне паукове из хорор филмова који излазе из ормана или рупа у зиду и намерно се пришуњају па скоче са плафона људима на главу, као да немају паметнија посла. Наравно, хорор не иде без тарантула (које иначе, упркос широко распрострањеном веровању, углавном немају смртоносан отров) и других длакавих џинова језивог изгледа, али - у стварности - мирољубиве нарави. Нажалост, многи људи нису свесни да не постоји само пар врста (они дугоноги, црне удовице и длакава чудовишта) већ око тридесет хиљада до сада познатих науци, да их има разних величина и облика, са свакаквим шарама и читавим палетама боја, са најразличитијим навикама и начинима живота – од плетења уобичајене „геометријске” мреже, копања јазбина, задивљујуће камуфлаже у латицама цвећа и шампионског скакања у даљ, до имитације инсеката, биљака (веровали или не, чак и птичјег измета како би привукли муве), живота под водом и хватања малих рибица, бацања мреже на плен и коришћења чисте хемије како би преварили мужјаке мољаца, имитирајући феромоне (неку врсту природног парфема) којим женка мољца привлачи удвараче.

Паукови су свакако један од великих успеха еволуције. Прилагодили су се свим изазовима природе и данас настањују скоро сваки кутак планете, са изузетком ледом покривеног Антарктика. Заслужују поштовање макар због дугог постојања на овој планети (њихови преци су се појавили неколико стотина милиона година пре диносауруса) и непроцењиве важности у одржавању природне равнотеже (значајан су фактор у контроли броја инсеката).

врста *Phlegra fasciata* у скоку, Енглеска

Добро полазиште за упознавање са занимљивим светом паукова, и одличан лек за арахнофобију* (страх од паукова), јесу паукови скакачи. Наизглед помало смешно име, али то и јесте њихов званични назив: на енглеском jumping spiders, на латинском Salticidae, што значи „смртоносни скакачи/плесачи” тј. „онај који убија смртоносним скоком“. Назив је врло прикладан јер ови паукови заиста изводе фантастичне скокове, до 25 пута дужине свог тела, често и уз вертикалну површину као што је зид под углом од 90 степени, и, за разлику од неких паукова који непомично седе на својој мрежи, ови мали паукови су стално у покрету, истражују своју околину, скакућу на све стране, окрећу се око своје осе итд. Нема потребе за паником, јер они углавном нису већи од 5мм (барем у нашим крајевима, у тропима има и већих врста) и имају врло кратке ноге у односу на дужину тела (мноштво дугих, брзих ногу је углавном оно што највише изазива страх код људи, чак више од сазнања да паук има потенцијално отрован ујед). По чему су, онда, такви минијатурни паукови посебни, не рачунајући њихове невероватне способности скакања?

Свако ко се нађе „лицем у лице“ са једним скакачем (најбоље преко неког увећавајућег стакла, јер су углавном мали) тешко да може да остане равнодушан. Карактеристичне за скакаче јесу њихове огромне, округле, црне очи (иначе укупно имају осам очију) које им и дају тако доброћудан изглед, личе на неког малог роботића из сци-фи филмова 80их, на Р2Д2 (Арту-дитуа) из Ратова Звезда нпр. Сваки пут када сам људе који имају просечан страх од паукова упознао са скакачима, обично тако што им укажем на једног који мирно скакуће својим послом поред нас, дешавала се промена у ставу тих људи. Уместо осећања одвратности, страха или панике, појави се један благонаклон осмех одобравања и наједном стечена позитивна енергија претвара се у брдо питања о животу тог симпатичног свемирца.

*Pachyballus cordiformis*, Кенија: врста која имитира тврдокрилце („бубе“), у циљу заштите од грабљиваца јер одређени тврдокрилци имају горак укус или су отровни

Одлична оптика им је неопходна да би изводили прецизне скокове– чак су у стању да ухвате и муву у лету, што најбоље илуструје њихову вештину. Да би оволике очи могле правилно да функционишу, потребан је исто толико крупан мозак – скакачи имају, сразмерно величини тела, један од највећих мозгова у свету паукова.

Претпоставља се да тајна њиховог скакања лежи у наглом пумпању крви из тела паука у његове савијене ноге, тако да се оне под силином потиснуте крви испруже невероватном брзином, налик на неку опругу – то пауку даје снажан, тренутан поскок. На тај начин ови паукови и лове свој плен – обрушавајући се на њега скоковима са неке веће или мање раздаљине. Пре него што се отисне у ваздух, паук се причврсти једном нити паучине за површину са које скаче – у случају да промаши плен, паук не пада кроз ваздух већ може да се успење уз ову нит, налик на неког планинара са сигурносним канапом.

Оно што највише оставља утисак када посматрате скакаче, јесте њихово понашање. Вероватно захваљујући одличном виду (региструју и најмање покрете са доста велике раздаљине (и до пола метра)), показују одређену дозу радозналости. Ако им се приближите, велике су шансе да неће безглаво бежати до првог заклона као већина других паукова – вероватно ће се окренути ка вама и проматрати вас неко време како би утврдили да ли представљате неку претњу или не. Када установе да сте безазлени, наставиће мирно својим путем. Ако му поставите длан испред „носа", он ће често, налик некој жабици, наскочити на вашу руку. Можете наизменично да му постављате ваше дланове као платформе за скакање и он ће реаговати и скакутати по вашим рукама докле год има неку површину на коју може да наскочи. Наравно, није поента играти се са малим пауком, већ је ово илустрација да су доброћудна и мирољубива створења којима уопште није ни на крај памети да вас уједу.

Неки научници су износили „контраверзне“ идеје да скакачи имају способности размишљања (додуше доста једноставног), памћења и решавања проблема. Трагови ових „надпауковских” способности могу се видети у начину на који лове свој плен. Скакачи се често шуњају и уходе свој плен као нека мачка, а притом користе каменчиће, листове траве и гранчице као заклон. Врхунац њихове ловачке технике долази до изражаја када одлуче да се не налазе баш на најбољем месту са ког би могли да наскоче на жртву, и тада крену у потрагу за алтернативним тачкама са којих би скок био ефикаснији. Тада се често и доста удаље од плена у потрази за бољим местом, а притом све време некако памте положај жртве. Невероватно, зар не? Овакво понашање показује фантастичан осећај простора, вишесмерно размишљање, па чак и способност планирања.

једна од већих врста, *Phidippus regius*, Флорида

Скакачи су најбројнија и најразноврснија породица паукова – има их чак око 5000 врста. Неке тропске врсте накићене су импресивним чуперцима, крестама и шарама, пастелних или дречавих, неонских боја. Има и неких невероватних облика, од скакача Шри Ланке који имитирају мраве – због тога имају лажне „мравље очи” (тј. црне пеге на глави како би били што уверљивије имитације), а још притом и машу предњим ногама, што треба да замени немирне антене мрава – до оних који имитирају прашину/трунке сувог лишћа, па се сходно томе и понашају као нека неугледна честица прашине, њишући се неправилно док ходају, као на поветарцу – ова варка им помаже да се пришуњају другим пауковима којима се хране или да се неопажено ушуњају у гнезда других скакача и поједу им јаја и младунце.

И у Србији живе паукови скакачи. Обично су мали (до пола цм дужине) и неугледних, смеђих и сивих нијанси (ради камуфлаже на подлози на којој живе), али има и јарко-обојених изузетака. Један од ових упечатљивијих, а уједно и један од најчешћих, јесте зебрасти скакач – има више врста (у нашим градовима је честа врста Salticus scenicus) а карактеристичне су, као што му и име каже, забрасте црно-беле шаре. Релативно је чест по зидовима кућа и зграда, а самим тим и на зидовима наших станова, где зађе у потрази за пленом или заклоном. Код ове врсте, као и код многих врста скакача, доста је лако разликовати мужјаке и женке – као и код нпр. птица, мужјаци су живљих боја и шара, док су женке често загаситијих сиво-смеђих нијанси. Исто тако, мужјаци имају упадљиво дуже педипалпе** („ручице“ поред лица, погледај крај текста) и хелицере (или „чељусти“ са шупљим очњацима којима пробадају плен и убризгавају отров). Такође, женке су по правилу са дебљим, заокруженијим абдоменима (стомацима) док је он код мужјака ужи и издуженији, што се запажа и код зебрастих скакача.

врста *Salticus scenicus* (зебрасти скакач), честа на зидовима кућа и зграда код нас

једна врста зебрастог скакача, фото: Alex Hyde

Још једна врста неуобичајено живих боја код нас је Philaeus chrysops, врста сувљих и топлијих станишта, као што су камењари са ниском вегетацијом. Мужјак има јарко-црвен стомак са црном пругом, док су женке смеђе али са истом препознатљивом пругом на стомаку. Виђао сам их приликом планинарења по Хомољу, када преко светлог кречњака претрчавају као живахне црвено-црне тачкице... и како мужјаци воде мини-двобоје од пар секунди, када се са подигнутим предњим ногама заједно брзо крећу лево десно, налик на какав синхронизован плес, заиста леп и занимљив призор. Једна честа врста пригушенијих сиво-смеђих нијанси (оба пола), али лепих пругастих, готово рептилских шара, јесте Marpissa muscosa. Овакве шаре им помажу да се камуфлирају на кори дрвећа и сувом лишћу, у шумском станишту – у Београду сам их често виђао на Великом Ратном Острву.

врста *Philaeus chrysops*, мужјак, фото: Gilles San Martin

врста *Marpissa muscosa*, фото: Luc Viatour

Код нас такође живе и скакачи који имитирају мраве, једна од таквих врста је Myrmarachne formicaria. Исто као и његови тропски рођаци, овај паук упадљиво личи на мрава, са истањеним „струком“ тј. спојем изм. груди и стомака као код мрава, лажним очима (флекама) на глави које имитирају мравље очи, и кретањем налик на мрава, са све махањем предњим ногама које треба да имитирају махање мрављих антена. Имитирање мрава је у сврху одбране, јер су мрави врло незгодан, агресиван, неукусан а некад и отрован плен, па је тако овај паук заштићен тиме што потенцијални грабљивци помисле – мрав? фуј, не, идемо даље. И код ове врсте мужјаци имају дугачке хелицере (чељусти), и то оба пола, с тим што су опет код мужјака оне дуже и израженије – и ова карактеристика доприноси мимикрији, јер треба да имитира мравље (дугачке) чељусти истурене напред (код паукова се оне налазе обично испод главе, па паук има пљоснато лице). Иначе ова врста има обичај да презими у шкољкама пужева. Овај паук проглашен је за паука Европе 2019. (титула коју проглашава панел састављен од 80ак арахнолога из 26 европских земаља), на основу занимљиве мимикрије и понашања везаног за имитирање мрава. Занимљиво је да код нас на Балкану живи и једна врста скакача која, налик на неке познатије тропске врсте (оне што имитирају трунке сувог лишћа и прашине) лове друге паукове - врста Cyrba algerina. Везан је најпре за топлије Средоземне крајеве и залеђе приморја. Овај скакач има обичај да стане на руб мреже другог паука и предњим ногама повлачи струне како би измамио паука да изађе из безбедности своје мреже – налик на гитаристу који свира неодољиву мелодију плена који се наводно уплео у мрежу. Такође је необичан по томе што, за разлику од већине скакача који лове дању (јер се углавном у лову ослањају на одличан вид), овај скакач лови и ноћу, тако што опипава терен око себе, налик на паукове слабијег вида који свет опажају кроз додир и вибрације.

врста из рода *Myrmarachne* (скакача који имитирају мраве), Шри Ланка: на доњој страни листа је паук, на горњој су мрави

врста из рода *Myrmarachne* (скакача који имитирају мраве), Квинсленд, Аустралија: виде се „лажне мравље очи“тј. црне флеке на задњем делу главе и црне предње ноге којима маше налик на антене мрава

Дакле, многе лепе и занимљиве врсте можете лако наћи и у вашим баштама и парковима како крстаре по трави, или по зидовима кућа и зграда. Обратите пажњу, загледајте се, и они ће вам отворити један потпуно нови свет, пун невероватних облика живота и узбудљивих догађаја (иако у једном минијатурном облику), за који, сигуран сам, уопште нисте ни знали да постоји.

*арахнофобија - од Arachnida, групе зглавкара у коју изм. осталих спадају паукови и шкорпије. Назив групе води порекло из грчке митологије, по Арахни, смртници која је изазвала богињу Атину на такмичење у ткању. Након што није нашла грешку у тканини смртнице, Атина је у гневу претворила Арахне у паука, тиме осудивши њу и њено потомство на доживотно мукотрпно ткање/испредање паучине

**педипалпи и парење паукова - педипалпи се у анатомији паукова заиста могу поистоветити са рукама. Иако личе на краће ноге које су мало задебљане при крајевима (што подсећа на шаке), паукови се њима ретко када подупиру док ходају и углавном их држе припијене уз уста или испружене испред лица. Сврха педипалпа своди се на хватање плена приликом лова и придржавање хране док паук једе, чишћење лица и очију (приликом чега изгледају као мале пајалице или рукавице) и размножавање (али само код мужјака паукова).

Педипалпи су знатно развијенији као органи код мужјака паукова него код женки. Углавном су дупло већи при крајевима (често личе на боксерске рукавице), много дужи и живо обојени. По њима се често и може правити разлика између мужјака и женки на први поглед, обзиром да су разлике у педипалпима врло уочљиве.

Паукови су, за створења њихове величине, веома опасни и често непријатељски и агресивни суседи. Као прво, они су врло ефикасни грабљивци и склони су да нападају било шта што им прође испред носа, ако утврде да је за јело. Чак је и канибализам врло распрострањен. Због тога су мужјаци и женке морали да развију опрезан и често „раскошан" ритуал удварања и парења; познато је да су женке неких врста склоне да поједу мужјака одмах после парења. Ту и долази до изражаја сврха мушких педипалпа.

Код паукова који се ослањају на фантастичан вид као главно чуло (скакачи и вучји паукови, на пример), мужјаци се прво удварају женкама тако што машу својим крупним и јарко обојеним падипалпима, као саобраћајци који дају сигнале „мачјим” очима (паукови са слабијим видом, као тарантуле, ослањају се на додир и вибрације дуж нити паучине). Они женкама овако дају до знања да су расположени за парење и стрпљиво чекају одговор (са безбедне раздаљине) пре него што се упусте у другу, још опаснију етапу размножавања. Директан контакт полних органа (који се налазе на подножју стомака) стављао би мужјака у много ризичнију ситуацију и већу изложеност. Мужјаци су решили овај проблем тако што парење врше преко педипалпа - ово омогућава извесну раздаљину између паукова и мање интиман контакт, као и брзу „евакуацију" у случају да се женка предомисли и „огладни". Мужјаци неких врста чак „поклањају" женкама муву или неки други оброк пре парења, што заокупља њихову пажњу (и чељусти!) и опет смањује ризик да мужјак буде поједен. Приликом парења педипалпи се споје или закаче за женски полни орган – код сваке врсте су тај жљеб за који се качи педипалп, као и кукица на педипалпу којим се он спаја са женским полним органом карактеристични (налик на два делића слагалице који се савршено уклапају), и код многих сличних врста су управо ове карактеристике кључне за одређивање о којој врсти се ради.
Пример удварања неких аустралијских врста скакача погледајте овде.

🌳
аутор текста: Север Нагулов

(У складу са жељом аутора овај текст објављујемо на ћирилици, иако је писмо на нашем сајту латиница.)