Ljudski stajnjak

Ljudski stajnjak: šta je to i kako njime rukujemo?

Šta je to ljudsko stajsko đubrivo, ili ljudski stajnjak? Ako pitamo Džo Dženkinsa, autora „Priručnika za ljudski stajnjak”, u pitanju je termin koji je on odabrao da koristi umesto termina „ljudski otpad”. I zaista, ljudski stajnjak je postao opšteprihvaćen i često korišćen termin koji opisuje reciklirani ljudski izmet. Dženkinsov argument za korišćenje ovog termina se zasniva na stavu da sve ono što možemo ponovo koristiti i reciklirati, nikako ne može da bude otpad. Uzimajući u obzir da skoro trećina čovečanstva nema pristup sanitarijama, neophodno je da razbijemo tabu koji kulturološki vezujemo za sopstveni izmet, kako bismo učinili kompostne toalete dostupnim i pogodnim. Razbijajući ovaj tabu ljudskog izmeta, kao nečega čega se moramo otarasiti, doprinosimo promeni narativa koji može da nam pomogne da napravimo korak u dobrom pravcu, kako za čovečanstvo tako i za planetu…

Često čujemo za opasnost koju predstavlja klimatska kriza, ređe čujemo o kolapsu biodiverziteta i opasnostima koje on nosi. Skoro se uopšte ne govori o tome da je broj mikroorganizama po m2 u zemljištu za samo 20 godina opao za 90%! Broj mikroorganizama u tlu je indikator zdravlja zemljišta. Sasvim neodržive komercijalne poljoprivredne prakse dovele su do rapidnog nestanka generativnog sloja zemljišta - sloja na kojem možemo gajiti hranu. Predviđanja su da zemljišta imamo još samo do 2060. godine, ako ne promenimo pristupe. Jedan od pozitivnih pristupa je masovno okretanje, i građansko i komunalno, praksi kompostiranja: humus/kompost je odličan izvor mikroorganizmima bogatog zemljišta. Potrebno je da kad god je moguće kompostiramo - kako naš kuhinjski otpad tako i svaki drugi otpad koji može da se pretvori u dragocenu zemljište.

Pa da vidimo šta je to ljudski stajnjak, kako se pravi i kako je tačno on koristan?

Odakle tabu?

Osim onog najočiglednijeg razloga, poput neprijatnog mirisa, glavnu zabrinutost imamo prema izmetu kao izvoru zaraze. I naravno, ova zabrinutost je opravdana, u slučajevima kada svež izmet ili izmet koji je bio izložen neodogovarajućim uslovima razlaganja (kompostiranja), može da sadrži ljudske patogene, predstavljajući rizik za zdravlje. Patogeni preko rukovanja izmetom mogu dospeti u lanac ishrane, preko zemljišta ili vode u oblastima gde se nerazložen izmet neadekvatno izbacuje. A to je slučaj uvek kada ne postoji dobro uređen kanalizacioni i sanitarni sistem.

Ukoliko se fekalije ne tretiraju na pravilan način, mogu se pojaviti bolesti koje prenose paraziti iz ljudskog izmeta. Pa se tako na primer jajašca Schistosoma japonicum, parazita koji izaziva bolest probavnog trakta u Americi, Africi i na Bliskom Istoku, mogu naći u ljudskom izmetu. Ova jajašca mogu da prežive čak nekoliko dana ili nedelja u svežem izmetu. Larve su naročito otporne i zahtevaju duži period razlaganjai/ili više temperature i pH vrednost, kako bi se uništile.

Još jedan razlog za naše kolektivno gađenje koje osećamo prema sopstvenim fekalijama, dugujemo sopstvenoj istoriji raznih pandemija kao posledice loše opšte higijene. Tokom srednjeg veka i kasnije u Evropi, ljudske fekalije i urin su se skladištili u kofama, koje su se zatim praznile na ulice. Prljavština tokom 14. veka u Evropi je doprinela bržem širenju kuge.

Dugi niz godina i vekova smo se fokusirali na kolektivna rešenja za upravljanje sopstvenim fekalijama, nažalost na veoma loš način. Tako smo umesto da rešavamo postojeće probleme, zapravo samo pravili još više novih. Izbegavanje lične odgovornosti prema sopstvenom „otpadu” imalo je za posledicu to da je ova odgovornost pala na leđa ljudi iz nižih staleža, čiji posao je bio da se otarase našeg „sranja” (pražnjenje toaleta, noša i odvoženje izmeta van grada). Tokom poslednjih par vekova, ovaj sistem je zamenjen samo naizgled „elegantnijim” sistemom toaleta povezanih sa kanalizacijom, koji i dalje u stvari nije otklonio suštinski problem sigurnog odlaganja „ljudskog otpada”.

Istorija dobre prakse

Zanimljivo je da nismo oduvek imali taj distanciran odnos prema sopstvenom izmetu. U Japanu, u 18. veku, postoje zapisi o sporu između dva sela nadomak Osake. Za razliku od Evropljana, spor nije bio oko toga čija je nadležnost i posao da se izmet odvozi van naselja, već je oko toga ko ima pravo na skupljanje izmeta. Ljudski stajnjak je bio od izuzetnog značaja za japansku poljoprivredu. Kada je populacija u Japanu doživela porast, bilo je potrebno proizvoditi još hrane, što je bio izazov, budući da Japan nije poznat po crnici i plodnom zemljištu. Zato, ljudski stajnjak je bio izuzetno važan upravo kao - đubrivo. Odgovornost za obezbeđivanje đubriva bila je na stanovnicima, a vrednost samog đubriva je bila tolika da su veleposednici zadržavali pravo na ljudski izmet svih stanovnika koji žive na njegovom posedu.

Razbijanje tabua

Džo Dženkinsa pominjemo s razlogom. On je prvi koji se u novije vreme odvažio da napravi prvi korak u promeni narativa u vezi sa „ljudskim otpadom”. Postoje dva glavna argumenta na koja se ovaj pristup oslanja:

• Prvi je taj da se u kompostnim toaletima ništa ne ostavlja neiskorišćeno.

• Drugi se odnosi na to kako posmatramo kompostne toalete: u njima se ne sakuplja otpad, ne čistimo ih od otpada - zapravo, otpad ne postoji!

Iako je sam izraz kompostni toalet vrlo rasprostranjen, pravilniji naziv bi bio „suvi” toaleti.

Kao sa većinom organskog đubriva, kada se pravilno kompostira, ljudski stajnjak se na kraju celog procesa potpuno bezbedno može koristiti kao bilo koje drugo đubrivo. Postoji dodatna energija i vreme koje treba da uložimo, ali koristi su mnogobrojne: vraćamo hranljive materije u zemlju, poboljšavamo kvalitet zemljišta, sprečavamo zagađivanje voda i opštu degradaciju tla.

Kako funkcioniše kompostni ili suvi toalet

Ukratko, u kompostnom ili suvom toaletu odvajamo dve komponente - mokru i suvu i dodajemo vodu i zemlju (vodu u mokri deo-mokraću, da je razblažimo a piljevinu u suvi-čvrsti deo) i na taj način obezbeđujemo da se obe komponente mnogo brže razgrade a da se dragoceni nutrijenti (pre svega azot, kalijum i fosfor) očuvaju. Ukoliko se urin i izmet pomešaju, gubimo dobar deo ovih nutrijenata a pri tom se oslobađa i veća količina amonijaka. Uz to, ako se dalji proces dešava u anaerobnim uslovima i oslobađa se metan - što je slučaj u tradicionalnim septičkim sistemima.

Vreme za čišćenje

Kompostni ili suvi toalet koristimo i koristimo, a onda redovno dolazi i trenutak za čišćenje - odnosno trenutak da se materijal prikupljen u toaletu na ispravan i bezbedan način preda dalje u prirodni ciklus kruženja materije. Pravi momenat za čišćenje najviše zavisi od dizajna vašeg kompostnog toaleta (kofa, velika komora, ili nešto drugo) i kompostnog procesa koji se tom prilikom primenjuje (solarni proces, hladni kompost, korišćenje glista). Još jedan od faktora je prisustvo mikroorganizama, odnosno da li su prisutni mikroorganizmi koji deluju na nižim ili višim temperaturama. Sve ovo utiče na momenat i način kako kompost čistimo i tretiramo dalje.

Toaleti sa kofom
U sistemu koji se zasniva na korišćenju kofe, budući da je ograničen zapreminom i vremenom potrebnim da se napuni, sam proces kompostiranja počinje u kofi. U ovom slučaju, najbolji izbor bi bio da se kofa zatvori kada se napuni, te da se pobrinete za to da postoji dotok vazduha (bušenjem rupa na poklopcu, pa čak i po stranicama kofe). Nakon ovoga, potrebno je kofu ostaviti nekoliko meseci kako bi proces kompostiranja odmakao dovoljno daleko da kofu možete bezbedno isprazniti na kompostnu gomilu ljudskog stajnjaka. Druga opcija je korišćenje kompostnih kesa u samoj kofi. Zgodne su jer mogu da se zatvore nakon što se napune i zatim se tako ostave na kompostnoj gomili. Proces razgradnje samih kesa je identičan po trajanju procesu kompostiranja.

Sistem velike komore
Ovi sistemi su najzahvalniji za rukovanje „ljudskim otpadom”. Ukoliko je komora dovoljno velika, od 1m3 pa naviše, proces kompostiranja se dešava u samoj komori, tako da kada dođe do pražnjenja, praznite kompost a ne svež ili polusvež izmet. Međutim, i ovakva smesa može i dalje sadržati manju količinu patogena, pa je potrebno proces kompostiranja nastaviti.

Okvirno govoreći, potrebno je negde između 4-6 meseci pre nego što je bezbedno ovakav kompost izručiti na kompostnu gomilu u dvorište. Nakon ovog perioda, dodatnih 6 meseci do godinu dana je potrebno da protekne dok sama kompostna smesa ne bude bezbedna za upotrebu kao đubrivo.

Nakon što se komora isprazni, ljudski stajnjak se tretira kao i bilo koji drugi kompost: ne zakopava se, pokriva se da se zaštiti od kiše, te ga je potrebno redovno prevrtati ili prebacivati u drugi boks - zarad adekvatnog dotoka kiseonika. Ukoliko se oslanjate na neki drugi proces kompostiranja, možete ga slobodno i ovde primeniti!

Bezbedno rukovanje

Pa, da li postoji bezbedan način da se bavimo sopstvenim izmetom?

Glavni cilj je da - osiguramo da izmet bude dovoljno bezbedan za rukovanje. Ovo postižemo tako što smanjujemo rizik da patogeni dospeju u zemlju, a samim tim i u naš lanac ishrane.

Redukciju patogena postižemo prvenstveno dehidratacijom, ili izlaganjem velikim temperaturama ili dodavanjem raznovrsnih mikroorganizama.

Potrebno je da se postaramo da:

-redovno prevrćemo (mešamo) gomilu zbog dotoka kiseonika

-gomila bude redovno izložena suncu ali ne i kiši.

-temperatura kompostnog materijala je ključna komponenta svake kvalitetne kompostne gomile. Kako se organska materija razlaže, oslobađa se energija, što za posledicu ima porast temperature. Toplota omogućava okruženje gde dobre bakterije doprinose dodatnoj razgradnji.

-postoji raznovrsnost mikroorganizama (više informacija o pravljenju kompost startera pročitajte ovde.)

-protekne dovoljno vremena (suve fekalije, odnosno one koje nisu izmešane sa vodom i urinom, zahtevaju između 6 -12 meseci za razgradnju).

Važno je da imamo na umu da je sve gore navedeno jednako važan deo procesa i svaka tačka predstavlja korak u procesu za sebe. Ovo znači da, ukoliko ispoštujemo sve korake, na kraju ćemo dobiti krajnji proizvod koji je tehnički - zemlja - samim tim i bezbedan za rukovanje.

Neko tvrdi da je recikliranje ljudskog izmeta izuzetno opasno po ljudsko zdravlje i štetno po okolinu i zemljište. Mi smo sigurni da je recikliranje ljudskog izmeta jednostavno i lako, a evo i zašto. Poznato je da ljudski stajnjak ima potencijal da u sebi sadrži mikroorganizme i parazite koji izazivaju bolesti (patogene). Međutim, taj potencijal je direktno u sprezi sa zdravstvenim stanjem ljudi od koje izmet i dolazi. Na primer, ukoliko zdrava porodica kompostira sopstveni izmet, rizik od opasnosti i štete po zdravlje je izuzetno nizak.

Bezbedno odlaganje

Kada odlažemo ljudski stajnjak, moramo preduzeti dodatne mere kako bismo se postarali da maksimalno redukujemo prisustvo patogena. Kompostna temperatura mora biti znantno iznad temperature ljudskog tela (37°C) kako bi došlo do procesa eliminacije patogena, budući da znamo da se patogeni razmnožavaju i žive na temperaturi približnoj temperaturi domaćina. Zahvaljujući korisnim bakterijama poput nitrobaktera, temperatura se često penje iznad 37.5°C u zemljištu. Sve ovo je krucijalni deo kompostnog procesa: sve što se raspada protokom vremena, podiže nivo azota, te samim tim diže i temperaturu kompostne gomile. To je prirodan proces svakog razlaganja organske materije. Zahvaljujući ovom svojstvu, prave se i sistemi grejanja koji se oslanjaju na kompostne gomile za proizvodnju toplotne energije!

Takođe, većina patogena ne može dugo da preživi van ljudskog tela, te ukoliko protekne dovoljno vremena, oni uginu u kompostu niže temperature (36-40 stepeni).

Iz našeg višegodišnjeg iskustva bavljenja permakulturom, eko-graditeljstvom i kompostiranjem vidimo da sve ove prakse traže više nego konvencionalne, komfornije alternative ali istovremeno i nesumnjivo i daju više: osećaj povezanosti i korisnosti nasuprot osećaju destrukcije i konstantnog oštećivanja živog sistema kojem pripadamo.
Za sva dodatna pitanja o ljudskom stajnjaku i njegovom kompostiranju kao i o separatorima urina pišite na shitandblossoms@gmail.com.
🦙

autorka teksta: Smilja Ignjatović i Bojana Kovačević shit&blossoms