Mali veliki saveznici #živigrad

Kako nam životinje pružaju besplatne baštovanske usluge, deo prvi

U našem sterilnom savremenom svetu, veliki broj ljudi ne gleda blagonaklono na pojavu životinja u našem neposrednom okruženju. Ovo važi i za bašte i zelene površine, a insekti su, pre svega zahvaljujući dobrom marketingu industrije pesticida, proglašeni za neprijatelje broj 1 našeg komfora - posebno u ulozi baštenskih štetočina.

I dok se veliki broj insekata i drugih životinja zaista hrani biljkama koje gajimo, reklame za sledeći najbolji otrov su „slučajno“ propustile da nas nauče da postoji čitava animalna armija koja se hrani upravo onima što ih ljutito nazivamo „štetočinama“ i radi u našu korist. Neka druga sitna stvorenja razlažu organski otpad i čine zemljište plodnim i prozračnim, besplatno nam stvarajući uslove za rast zelenih i cvetnih blagodati prirode.

Upoznajmo naše male baštenske, ekosistemske saveznike da bismo ih više poštovali, ako ne i zavoleli.

Radi lakšeg čitanja, ova tema će se sastojati iz dva teksta - jedan će biti o najmanjim saveznicima - beskičmenjacima (insektima, paucima, stonogama, glistama…), a drugi o bliskijim nam i poznatijim kičmenjacima (vodozemcima, gmizavcima, pticama, sisarima).

Za početak, idemo u fantastični i nama pomalo vanzemaljski svet beskičmenjaka - iako realno, oni mnogo više čine Zemlju Zemljom nego mi, pomalo vanzemaljski ljudi :)

Šta to mili po mojoj bašti?

Impresionira činjenica da oko 97% svih životinja na svetu čine beskičmenjaci. Insekti, pauci, stonoge, gliste, crvi, rakovi - ove životinjice zbog svoje brojnosti, kao i broja uloga predstavljaju krvotok svakog ekosistema - glavne distributere živototvornih materija, kao i glavni izvor proteina za mnoge kičmenjake.

Mnogi beskičmenjaci su grabljivci, a grabljivci su upravo stvorenja koja će vam pomoći da se rešite insekata koji se direktno hrane biljkama - ako u vašoj bašti imate dovoljan broj beskičmenjaka grabljivaca, oni će držati pod kontrolom broj beskičmenjaka biljojeda. Takođe, izuzetno je bitna i titula čistača, koji uklanjaju viškove organske materije iz bašte i, još bolje, kroz sopstveno varenje, stavljaju hranljive sastojke iz biljnog i životinjskog otpada na raspolaganje živim biljkama. Naravno, tu su i čuveni oprašivači - insekti u koji evolutivnoj simbiozi sa biljkama cvetnicama omogućuju njihovo razmnožavanje. Leteći sa cveta na cvet, čine da naš svet bude šareniji, a naši stomaci puni slasnih plodova.

Hajde da upoznamo najveće baštenske zvezde, upravo po njihovim „zanimanjima“.

Grabljivice
I svet insekata ima svoje vukove, lisice, lasice i druge mesojede. Ove vrste su sve samo ne štetočine - one direktno doprinose prirodnoj ravnoteži sprečavajući prenamnožavanje drugih, posebno produktivnih vrsta insekata. Mnoge od njih rado grickaju biljke u vašoj bašti, pa je jasno zašto su grabljivi insekti prijatelji svakog baštovana, u gradu i na selu.

Bubamare: slatke bubamare koje se smeše sa dečijih slikovnica, zapravo su krvožedne zveri - posebno ako ste biljna vaš. One predstavljaju strah i trepet za ove, možda najpoznatije, „štetočine“ u baštama. Jedna bubamara može da pojede i više stotina vaši dnevno. Njihove larve, koje izgledaju kao male oklopljene gusenice (ili vanzemaljci), takođe imaju velike apetite. Zato su bubamare jedne od simbola biokontrole, odnosno korišćenja jedne vrste organizama u borbi protiv druge vrste koja nam smeta.

Nažalost, ponekad plan koji se činio dobrim može da pođe po zlu - upravo je biokontrola u plastenicima na zapadu (Evropa, Amerika) donela azijsku bubamaru (Harmonia axylidris) u Evropu. Larve ove vrste su krupnije, proždrljivije i agresivnije od larvi domaćih bubamara, pa Harmonije već u vrtićkom uzrastu počinju da suzbijaju naše vrste bubamara. Ipak, i one će revnosno u vašoj bašti vršiti ulogu lovca na ucenjene glavice vaši.

Trčuljci. Ovi grabljivi, brzi tvrdokrilci su uglavnom noćni jahači i već od sumraka izlaze iz skrovišta da se hrane puževima, gusenicama i drugim beskičmenjacima mekog tela. Zbog toga se smatraju važnim biokontrolorima u bašti. Jedna vrsta, Carabus gigas, je među najvećim insektima Evrope, ali većina tvrdokrilaca je značajno manja. Kod nas se često viđa prelepi C. lateralis, čije se sjajno metalik telo preliva u bar 4 boje.

Zlatooka - ovog mrežokrilca tananog zelenog tela, nežnih mrežastih krila i zlatnih očiju često možete videti u blizini nekog noćnog svetla. Kao i bubamare, one su doslovce noćna mora biljnih vaši.

Bogomoljke. Ovi pritajeni predatori poznati su po perfektnoj kamuflaži, odnosno skrivanju u visokoj travi, odakle iz zasede napadaju plen svojim neobičnim, „bogomoljačkim“, nazubljenim prednjim nogama. Ređe je srećemo u gradovima nego u ruralnim sredinama, ali je ipak prisutna i u „betonskim džunglama“. (Osim jedne jedine autohtone vrste bogomoljke - Mantis religiosa, poslednjih godina u Srbiji uočena je i nešto krupnija invazivna azijska bogomoljka - Hierodula tenuidentata.)

Pauci su samo i isključivo grabljivci, a od životnog stila svake vrste zavisi šta će najviše loviti. Mali skočipauci krupnih očiju juriće biljne vaši, mušice i druge sitne insekte. Pauci koji pletu mreže uglavnom će loviti različite leteće insekte, a neki od njih će biti moljci čije potomstvo nalazimo u obliku crvića (a zapravo gusenica) u voću.

Ovde vredi napomenuti da i pauci koji pletu mreže kao i bogomoljke - vole visoku travu, pa su za njih pedantno pokošene površine neprivlačne, a oplevljene nemoguće za život. Pauci koji love aktivno (skočipauci - Salticidae, vučiji pauci - Lycosidae) snalaze se na različitim podlogama, ali im je takođe potrebno skrovište u vidu vegetacije, lišća, delova trulog drveća...

Grabljive stonoge. Nešto svetlo-žuto ili narandžasto u vašoj saksiji, žardinjeri ili bašti je šmugnulo brzinom munje u prvi zaklon ili rupu u zemlji? Gotovo sigurno je u pitanju neka od grabljivih stonoga iz klase Chylopoda. Istom zastrašujućom brzinom love svoj plen, sićušne beskičmenjake na površini i ispod zemlje, od kojih neki vole da se slade korenjem vaših biljaka.

Kućna stonoga, prepoznatljiva po izuzetno dugačkim i tananim nogama, često se viđa na zidovima kuća i hodnika po zgradama, ređe i u samim stanovima; poznati je predator bubašvaba i pomaže da se njihova brojnost drži pod kontrolom. Njihova brzina i izgled su jedino što je zastrašujuće u vezi njih - ne predstavljaju bilo kakvu opasnost po čoveka (mada zbog jakih vilica, nemojte ih baš hvatati golim rukama).

Čistači i proizvođači đubriva
Posle neustrašivih lovaca, prelazimo na komunalce sveta beskičmenjaka.

Ipak, oni ne voze minijaturne đubretarske kamione i ne upravljaju deponijama. Ali, možda su čak i efikasniji. Hraneći se organskim otpacima poput trulog lišća, stabala, izmeta i sličnih naizgled neupotrebljivih materija (što uopšte nije lak zadatak s obzirom na njihovu slabu svarljivost!), oni em dezintegrišu taj otpad, em ga prerađuju i doslovce vraćaju zemlji - pomažući da se pretvori u zemlju.

Možda najpoznatiji heroj ovog esnafa je kišna glista.

Kišne gliste su člankoviti crvi koji žive ispod zemlje i hrane se otpacima koje varenjem pretvaraju u cenjenu zemljastu materiju zvanu glistenjak. Da li ste nekada na zemlji, obično posle kiše, videli izuvijane gomilice zemlje koje izgledaju kao da su izašle iz šprica za ukrašavanje kolača? To je to. Osim što proizvode važnu komponentu zemljišta, svojom bogatom mrežom podzemnih tunela gliste pomažu da ona ostane rastresita i vazdušasta - nabijena zemlja je jedan od najvećih neprijatelja rasta biljaka.

Mokrice. Ove simpatične životinjice, poznate po tome što se kada su ugrožene uviju u lopticu, nisu ni insekti, ni stonoge, ni pauci - već ni manje ni više nego kopneni rakovi! Žive na vlažnim mestima u baštama i parkovima - među trulim lišćem, u trulim panjevima i pomažu raspadanje ovih za razlaganje nezgodnih materija.

Stonoge biljojedi. Značajno drugačije od svojih grabljivih rođaka, stonoge biljojedi ne jurcaju za plenom. Zapravo, one ne jurcaju nigde jer su izuzetno spore (pogotovo kada uzmemo u obzir broj nogu koje imaju!). Naseljavaju ista mesta i vode isti način života kao i mokrice, sa jednom simpatičnom razlikom - kao i njihove predatorske rođake, one čuvaju svoja jaja dok se ne izlegu.

Različiti insekti - od muva, preko tvrdokrilaca, do osa - hrane se „otpacima“ životinjskog porekla.

Oprašivači

Velikoj većini bijaka cvetnica potrebna je asistencija u razmožavanju - biće koje će preneti polen sa cveta na cvet. Insekti koje nazivamo oprašivačima su ta karika koja nedostaje, a svojom aktivnošću direktno doprinose stvaranju plodova (od kojih neke jedemo) i razmožavanju i opstanku cvetajućih biljaka.

Pčele. Kada kažemo „pčele“, najčešće mislimo na odomaćenu medonosnu pčelu, ali ona je samo jedna od mnogobrojnih - samo u Beogradu preko 250 - vrsta pčela raznih veličina, oblika i boja.

Šta pčele vole, a šta im smeta i ometa? U principu smeta im i ometa ih kad nemaju hranu (medonosno cveće) i mesto za gnežđenje, kada se koristi hemija u baštama… sve drugo što im smeta (klimatske promene, monokulture, invazivni patogeni i paraziti) je nešto na šta običan čovek nema mnogo uticaja.

Muve. Uprkos našim prvim asocijacijama, klasa u koju spadaju muve - dvokrilci, druga je najbrojnija grupa insekata velike raznovrsnosti. Neke od njh, kao što su osolike muve ili zoljice (Syrphidae) najčešće ni ne doživljavamo kao muve. Ovi vredni oprašivači svojim bojama oponašaju pčele i ose, što bi trebalo da uplaši njihove predatore. Ali, oprašivanje nije kraj onoga što osolike muve čine za nas. Njihove larve se hrane biljnim vašima, tripsima i drugim halapljivim insekatskim biljojedima. Da biste osigurali opstanak i prezimljavanje larvi i lutki osolikih muva, obezbedite im nešto suve biljne biomase u vašoj bašti (gomila opalog lišća i grana na primer).

I manje ugledne muve poput zunzara takođe su dobri oprašivači, posebno bitne u planinskim sredinama ili na krajnjem severu, gde nema odgovarajućih uslova za pčele. Tamo muve preuzimaju njihovu ekološku ulogu i postaju glavni oprašivači.

Ose. Evo možda najomraženije grupe insekata sa naše liste. Ose, kojima pripadaju i stršljeni, unose stravu u živote mnogih ljudi. Iako ih najčešće povezujemo sa strahom od uboda, činjenica je su ose jedna multi-talentovana svita - imaju čitav niz uloga u našem okruženju. Pošto se odrasle jedinke hrane nektarom i voćnim šećerom, a njihovi mladi „mesom“, ose su i oprašivači, i lovci i lešinari, i čistači.

Kako razlikujemo pčelu od ose?

Leptiri. Iako mi ljudi često smatramo da im je prevashodna uloga da budu „ukras cveta” kao što pesmica kaže, istina je da su leptiri i specifični, a samim tim i značajni oprašivači. Iako ne toliko efikasni kao pčele i bumbari, njihove „jezici” (modifikovane rilice), niska krila i tapkanje nogama po cvetovima omogućavaju im da oprašuju neke vrste cvetova koje drugi oprašivači ne mogu.

Ne treba zaboraviti da šareni leptiri kojima se divimo i gotovo univerzalno ih volimo veliki deo svojih života provode u formi gusenica, koje jedu lišće, a ponekad i plodove biljaka. Većina vrsta leptira ima tačno određene biljke hraniteljke koje su im je pogodne za polaganje jaja i ishranu gusenica.

Da bismo ilustrovali neraskidivu povezanost "korova" koje težimo da istrebimo i leptirova koje kažemo da volimo, poslužićemo se jednim poznatim svetskim primerom. Postepeno nestajanje čuvenih leptira monarha na američkom kontinentu dovodi se u vezu sa nultom tolerancijom prema „korovu”, posebno prema Ciganskom perju (rod Asclepias, eng. milkweed) koje predstavljaju jedine biljke hraniteljke za šarene gusenice monarha. Kod nas, kopriva koju takođe često smatramo nepoželjnom i „volimo da je ne volimo", biljka je hraniteljka za mnoge vrste leptira.

Ako uzmemo u obzir da većina insekticida targetira baš gusenice, a herbicidi njihovu hranu, jasno je zašto su leptiri u savremenom svetu u velikom problemu. Posledično, njihova lepršava šarena pojava je nešto čemu sve ređe imamo priliku da se radujemo.

Kako biti dobar saveznik - šta korisnim bićima treba za opstanak?

Da biste mogli da privučete i održite korisne organizme u vašoj bašti, potrebno je da obezbedite određene uslove za njihov opstanak. Dobra vest je da je ovakve uslove izuzetno lako obezbediti - zahteva više nerada nego rada!

Neke od stvari neophodnih beskičmenjacima su:

Mozaički, ne prekratko pokošena zelena površina - tako da uvek postoje neke samonikle cvetajuće biljke, i da zemljište zadržava dovoljno vlage.
Prirodni sloj opalog lišća koji ostaje na tlu od jeseni do proleća, do kada bi trebalo da se sam razgradi. U slučajevima kada lišća ima toliko da koči rast sezonskih biljaka u proleće, poželjno je ostaviti hrpu skupljenog lišća u uglu bašte - prezimljujućim korisnim životinjicama ovo je hotel sa pet listića, odnosno zvezdica!
„Mrtvo drvo” - ostavljeni položeni ili uspravni trupci mrtvih stabala koji će se vremenom razlagati i pružati utočište za najrazličitije organizme.
Veće kamenje, koji ispod sebe stvaraju mikrostanište pogodno za opstanak stvorenja koje vole vlagu (stonoge, mokrice) - a takođe vam mogu fantastično pomoći u formiranju bašte.

Treba napomenuti i da bi ovakva struktura bila poželjna na svakoj zelenoj površini, radi poboljšavanja i održavanja ekološke ravnoteže i raznovrsnosti života u celokupnoj našoj sredini: na ovaj način održavane zelene površine doprinosi otpornosti (resiliance) i biodiverzitetu gradova.

Zaključak: Malo ne znači beznačajno

U prirodi, činjenica da je nešto malo ne znači da je nebitno. Naprotiv - čitav svet funkcioniše na leđima majušnih stvorenja bez čijeg bi se prisustva i aktivnosti urušili čitavi ekosistemi.

Takođe, bez njih i bez ravnoteže među njima, naše bašte su osuđene na veštački opstanak „na aparatima" - na pesticide, sintetička đubriva i ostale neodržive prakse koje samo produbljuju globalnu ekološku krizu u koju smo već duboko zaglibili.

Dobra vest je da promena na bolje počinje od svakog kvadrata zelene površne. U savezu sa malim-velikim bićima, budimo deo rešenja, a ne deo problema.

🐛

Autorka tekst je Katarina Samurović

Sve fotografije i vizuali: Jovana Bila Dubaić