Tetra Pak ambalaža - sva pitanja i odgovori na jednom mestu

Za regionalnu ekološku platformu plavoizeleno.rs priređen je ovaj iscrpan intervju sa Draganom Rajkovićem, regionalnim direktorom za održivi razvoj kompanije Tetra Pak. Cilj nam je bio da pokušamo da predstavimo ukupan ekološki uticaj ambalaže poput Tetra Paka: od sirovina koje se koriste u proizvodnji do samog proizvodnog procesa, upotrebe i na kraju mogućnosti reciklaže i ponovne upotrebe. Marketinške poruke na Tetra Pak ambalaži često ovu ambalažu predstavljaju kao jednu od najzelenijih opcija na tržištu: da li je to zaista tako, koje su prednosti i mane ove ambalaže sa pozicije održivosti i kružne ekonomije, kako ova ambalaža može biti još bolja, gde je prostor za unapređenje - pročitajte u razgovoru koji sledi.

1. Proizvodnja i upotreba  

Koje su glavne prednosti Tetra Paka kao ambalaže i to i za proizvođače i za kupce odnosno korisnike a i za životnu sredinu?

Kao prvo važno je objasniti proces proizvodnje jednog Tetra Paka, kako se taj paket pravi - jer se već tu vidi deo prednosti. Imamo tri komponente: drvna vlakna, polimer –plastika i aluminijum. Drvna vlakna daju čvrstinu, da se paket ne savija; polimer možemo da zamislimo kao kesu u kojoj u kojoj se zadržava hrana; a aluminijum ima rekao bih najpresudniju ulogu da izoluje proizvod od spoljne sredine (od vode, vlage, mirisa, bilo koje štetne materije - dakle čuva kvalitet hrane).

Kad pričamo o prednostima Tetra Pak ambalaže ona je jedinstvena jer će proizvod biti sačuvan u jednom jako dugom vremenskom periodu, i preko godinu dana, van hladnog lanca. Znači nema potrebe da stoji u frižideru i da se troši struja za hlađenje. Tu govorimo o štednji energije dakle, manje se troše resursi. Pri tom, nijedna odlika proizvoda – hrane, napitka, se neće izgubiti, nutritivna vrednost neće opasti. Ono što je takođe jako važno jeste to što nema potrebe da se dodaju konzervansi ili neke druge hemijske supstance da bi se hrana sačuvala.

Prosec pakovanja je takav da se radi u aseptičnoj komori i sam ambalažni materijal je sterilisan, hrana/napitak se upakuju u Tetra Pak ambalažu i nakon toga ne postoji mogućnost da se u njemu razvijaju bilo kakve bakterije itsl. U ovom trenutku mislim da ne postoji ambalažni materijal koji može da zadovolji ovakve zahteve.

Takođe, proizvodni proces punjenja je jako brz – Tetra Pak mašine su jako brze mašine: od 7000 do 40000 i više jedinica se upakuje za sat na jednoj terapak mašini. To je efikasna mašina, sa malom upotrebom energije. A i zauzima mali prostor.
Sam Tetra Pak kao ambalaža je lagan, oko 2.5% od ukupnog proizvoda čini ambalaža, takođe zbog oblika on se dobro pakuje pa sve to zajedno pozitivno utiče na transportni otisak.

Ukratko, veliki je broj prednosti.

Kada su prednosti Tetra Paka kao ambalaže u pitanju ja mogu da se pozovem na life cycle assessment – procenu ugljenične i ekvivalentne ugljenične emisije u toku celog života jednog paketa: od kada se iskopa sirovina ili poseče drvo da bi se napravilo jedno pakovanje Tetra Paka pa do trenutka kada ga recikliramo, sa svim transportima i ostalim uticajima proizvodnje – kada se izračuna ekvivalentna emisija CO2 Tetra Pak je najbolji, tj. on je najbolji kada se uporedi sa bilo kojim drugim konkurentskim materijalom. To nije studija naše kompanije, već studija različitih nezavisnih instituta, kako u Evropi tako i u svetu.

Tetra Pak je trokomponentna ambalaža: karton, plastika, aluminijum

 Šta je tačno FSC standard, koji procenat sirovine koju Tetra Pak koristi je u ovom standardu?

Forest stewardship council – FSC – savez za upravljanje šumama je registrovan 1993. godine, osnovale su ga nevladine organizacije (mislim da su i WWF i Greenpeace bili osnivači) i kompanije koje prerađuju drvo i koje koriste proizvode od drveta. U pitanju je neprofitna organizacija. Ideja ovog saveza je da se kompletan proces iskorišćavanja drvne sirovine, ne stavi pod kontrolu, nego da se prati kako se odvija: da li zadovoljava standarde koji se tiču životne sredine, da li zadovoljava socijalne standarde, da li zadovoljava ekonomske standarde... (Postoji neretko problem sa lokalnim zajednicama: na primer Suomi u Finskoj, te zajednice pate zbog toga što se šume seku.) 

Tako da FSC je standard koji predstavlja pokušaj da se sve uzme u obzir, ceo proces - od šume do prodavnice. Ceo taj proces je pod nekim nadzorom i pod nekom kontrolom: to je ogroman broj standarda koje neko mora da zadovolji da bi bio sertifikovan – tu je sertifikacija samih šuma, sertifikacija upravljanja šumama, sertifikacija industrijskih pogona koji obrađuju drvo, pa je onda u našem konkretnom slučaju tu i sertifikacija naše Tetra Pak fabrike - šta tačno mi radimo kad uzmemo taj papir koji je neko napravio i kada pravimo našu ambalažu, kakav je taj proces, koje sve standarde mi zadovoljavamo – bilo da su socijalni, ekonomski ili standardi životne sredine.

FSC je izuzetno transparentan sertifikat, a to znači i da sve mora da bude transparentno u celom ovom lancu koji sam opisao. On je takođe u ovom trenutku najrigorozniji standard koji postoji globalno za upravljanje šumama. Sa celom tom idejom da pre svega ne ostanemo bez šuma i kao drugo da industrija koja prerađuje drvo i koristi proizvode od drveta sa jedne strane ne krši generalno neke principe ali, i to je vrlo bitno, da ne krši principe koji se tiču zaštite samih šuma i proizvodnog procesa.

Pre ulaska u korišćenje FSC standarda Tetra Pak je već koristio standard strogo kontrolisanih izvora drvne sirovine i taj se standard i dalje koristi. U ovom trenutku mi koristimo preko 70 procenata sirovine koja je u FSC standardu, a preostalih 30% je iz strogo kontrolisanih izvora. Cilj je da u kratkom vremenskom periodu imamo 100% FSC sirovina.

Zbog mehaničkih karakteristika drvnih vlakana koje su potrebne za izradu Tetra Paka amazonske šume, šume iz ekvatorijalnih pojasa nisu odgovarajuće, to drvo nema potrebne karakteristike. Za izradu Tetra Paka se koristi isključivo drvo iz severnih šuma: Skandinavija, Kanada, Rusija... Naš plan je da se do 2025. godine snabdevamo isključivo iz evropskih tj. skandinavskih šuma. Razlog je i kvalitet i kontrola a i manji transportni otisak (cilj je eliminisanje svih dugačkih transportnih ruta).

Drugi sertifikat koji se vidi na Tetra Pak ambalaži je Bonsucro standard - objasnite kakav je to sertifikat, on je manje poznat od FSC-a?

On postoji od 2008. godine ali se intenzivnije spominje poslednjih par godina od kada veći broj multinacionalnih kompanija nastoji da izbaci upotrebu polimera/plastike proizvedene od fosilnih goriva i da se prebaci na polimere proizvedene od biljaka, tj. od obnovljivih izvora. Plastiku je moguće proizvesti od biljaka, na primer od šećerne trske. Bonsucro standard je vrlo sličan FSC standardu, samo što se ovde radi o odgovornom upravljanju šećernom trskom: prati se na jedan transparentan način sve, ceo proces  - od uzgajanja biljke pa do konačnog proizvoda. Dakle, u hemijskom smislu plastika je plastika i ne postoji razlika između plastike izrađene od fosilnih goriva ili plastike izrađene od biljaka, ali je jedan izvor obnovljiv a drugi nije.

Oko 20% jednog Tetra Pak paketa čini polimer/plastika i taj biopolimer potiče dakle od šećerne trske koja je u Bonsucro standardu – što znači da uzgajanje i proizvodnja te šećerne trske ispunjavaju stroge standarde ovog sertifikata.  Da je to moguće Tetra Pak bi koristio već sada 100% biopolimera ali evo u čemu je stvar sa bioplastikom: mi možemo bioplastiku da pravimo od svega i svačega - od drvnih vlakana na primer. Sve što je nekad bilo živo ili je živo može da bude izvor sirovine za proizvodnju plastike. E sad, Tetra Pak insistira na tome da izvor sirovine za bioplastiku koju koristimo bude upravo šećerna trska i za to imamo jake razloge, ali to istovremeno ograničava količinu sirovine koju možemo da imamo. U ovom trenutku proizvodnja šećerne trske, koja je u Brazilu, ne može da odgovori na sve potrebe koje Tetra Pak ima. Zašto baš šećerna trska? Ona raste lako, nije zahtevna, za proizvodnju bioplastike se koriste samo oni delovi šećerne trske koji ne mogu da se koriste za ishranu, znači otpadni materijal. Takođe, ona je takva biljka da raste na zemljištu koje nije pogodno za neke druge prehrambene kulture. 

Koje su to sve promene/unapređenja koja je Tetra Pak uveo a koje imaju veze sa ekologijom i uopšte ciljevima održivog razvoja?

Tetra Pak postoji od 40tih godina XX veka i veoma rano je krenulo ozbiljno da se razmišlja o tome kako naše fabrike utiču na okruženje u kojem su napravljene - i u socijalnom i u ekonomskom i u ekološkom smislu. Tako da u tim aktivnostima postoji duga tradicija, to nije nešto što radimo od pre dva minuta. U prvo vreme je fokus bio na emisijama u vodu, vazduh, zemlju – šta mi generišemo što izlazi u životnu sredinu a škodljivo je ili je možda škodljivo....  Zatim je pažnja bila na tome kolika je količina upotrebljene energije utrošene u proizvodnju. Zatim pitanje fabričkog otpada i toga koliko možemo da ga smanjimo. Tu je i briga o generalnoj upotrebi vode, čak u kancelarijama gde sede samo službenici, a kamoli u fabrikama.

Tako da taj trud je započet dosta rano, na tom jednom generalnom fokusu na povećanju efikasnosti i smanjenju potrošnje bilo čega o čemu pričamo. 90tih godina su započete aktivnosti sa fokusom na prikupljanju i reciklaži svog otpada koji može da bude recikliran. Tetra Pak je bio iz sve snage učesnik tih ekoloških promena. Kompanija Tetra Pak ima od 90tih godina u Evropi ozbiljan rad na sakupljanju upotrebljenih Tetra Paka: tih godina je količina prikupljenog Tetra Paka bila 5% posto, danas je oko 51%. Dakle ono što radimo je sakupljanje, pa reciklaža i to pošto je reciklaža drvnih vlakana jednostavnija u odnosu na reciklažu polimera i aluminijuma, obezbeđujemo da polimeri i aluminijum budu propisno spaljeni – da se dođe do povrata energije.

Poslednjih 10 godina ogroman je fokus na tome da se ceo proces sakupljanja i kasnije reciklaže uradi na najefikasniji mogući način, sa što manje štete po životnu okolinu i da se svi materijali od kojih je napravljena naša ambalaža na ovaj ili onaj način propisno recikliraju i upotrebe.

Recimo nedavno jedan ogroman industrijski zahvat koji je urađen u Tetra Paku tiče se prelaska sa plastičnih na papirne slamčice. Mi smo prešli u potpunosti na papirne slamčice. Do tog trenutka nije bilo uopšte proizvodnje papirnih slamčica, na nekom višem nivou, nivou potrebnom da bi se te slamčice koristile kao deo Tetra Pak pakovanja. U Evropi je propisan obavezan prelazak na papirne slamčice tokom 2021. godine i proizvođačima će biti dozvoljeno da koriste zalihe plastičnih slamčica koje imaju, ali nakon toga moraju preći na papirne slamke.

Mi smo samo tokom 2021. Godine otvorili tri nove fabrike za preradu, za reciklažu polimera i aluminijuma - u Nemačkoj, u Holandiji i u Češkoj. Dakle, prikupljena iskorišćena Tetra Pak ambalaža se šalje u fabriku papira prvo, gde se iskoristi papirni deo, drvna vlakna, a ostatak - polimer i aluminijum - idu u naše fabrike i dalje se prerađuju. 

Da li ova vrsta pristupa - činjenica da vi zbrinjavate iskorišćenu ambalažu - ima veze sa produženom odgovornošću proizvođača ili…?

Kompanija Tetra Pak ni po zakonima EU ni po zakonima Srbije nije odgovorna za zbrinjavanje Tetra Pak ambalaže nakon upotrebe, odgovorni su oni koji plasiraju proizvode koji se prodaju u Tetra Pak ambalaži na tržište. Ali pošto mi volimo našu ambalažu i verujemo da je najbolja i, možda zbog tog švedskog porekla kompanije Tetra Pak, postoji i ozbiljna posvećenost društvenoj odgovornosti - odatle ta posvećenost tome da se sve tri komponente Tetra Pak paketa recikliraju na najbolji mogući način. Zato su i otvorene ove tri nove fabrike i biće ih još. 

Drvna vlakna dobijena iz iskorišćenih Tetra Paka su veoma kvalitetna, i zato se nakon reciklaže koriste za razne proizvode: kartonske kutije, omotni papir, toaletni papir, ubrusi za ruke… Vlakno je kvalitetno i zato je interesantno proizvođačima kao dobra sirovina. Što se polimera i aluminijuma tiče, ono što je cilj je da se polimer i aluminijum odvoje i ponovo koriste. Ima nekoliko postrojenja u Evropi koji polimer i aluminijum procesiraju zajedno, ali to je neka vrsta downcycling-a, degradacije ovih materijala, i mi radimo na tome da se polimer i aluminijum odvoje, to rade na primer ove fabrike koje smo pustlili u pogon. U ovim fabrikama nakon separacije mi dakle dobijamo polietilen (PE), koji se koristi kao sirovina, kao i svaki drugi polietilen, i slično tako i za aluminijum. Aluminijum iz Tetra Paka je izuzetno tanak i njegova prerada je veoma osetljiva, tako da je pitanje za koji krajnji proizvod će ovaj aluminijum imati namenu, ali će se koristiti dalje u industrijskoj proizvodnji. Krajnji cilj jeste da mi sve ove tri komponente vratimo u proizvodnju našeg novog Tetra Pak paketa, ali to u ovom trenutku nije izvodljivo i to ne toliko zbog nedostajuće tehnologije već zbog zakonskih uslova: mi nemamo jasno definisane zakonske odredbe koje kažu pod kojim i kakvim sanitarnim uslovima jedan reciklat može tačno da se koristi ponovo u proizvodnji ambalaže koja dolazi u dodir sa hranom. To nije do kraja definisano. 

Aluminijum, koliko god da ga je malo u Tetra Pak paketu, ima najveći ugljenični otisak i u tom smislu je najproblematičniji za životnu sredinu. Zato mi imamo projekat sada, i on je u fazi testiranja u Japanu, da aluminijum u našem Tetra Pak paketu zamenimo polimerima. Cilj nam je da pređemo na proizvodnju Tetra Pak paketa bez aluminijuma, a da zadržimo isti visoki nivo kvaliteta kao što ga ima paket sa aluminijumom - time bismo dramatično dalje smanjili ugljenični otisak našeg proizvoda.

2. Prikupljanje i reciklaža

Gde je najbolje, mi kao korisnici, da odlažemo Tetra Pak ako želimo da povećamo šansu da on bude recikliran? 

To je komplikovano pitanje. Mi nemamo jedinstven usaglašen sistem u Srbiji. U principu postoji ozbiljna razlika kako lokalne samouprave regulišu pitanje sakupljanja generalno otpada pa time i ambalažnog otpada. Kako se skuplja, gde se skuplja i u koju kantu… Generalno, ako je pitanje gde je najbolje baciti Tetra Pak, ako neko ima želju da odlaže na pravi način Tetra Pak ambalažu, treba da pogleda u svom kraju kakve kante ima i postoje nalepnice na kantama šta koja kanta preuzima, da nađe ili žutu (Tetra Pak se prikuplja sa PET bocama i aluminijumskim limenkama) ili plavu kantu (otpadni papir, Tetra Pak) i da tu odloži.

Sad su se pojavili i reciklomati u nekim gradovima pa ima i ta opcija?

Ono što je zabrinjavajuće barem iz perspektive sakupljanja i reciklaže Tetra Pak materijala je to što nemamo jedinstven sistem, ne primenjujemo ga i tamo gde ga imamo, zatim imamo problem sa sortiranjem jer sve to što je skupljeno u nekoj kanti za mešani reciklabilni otpad neko mora da sortita. Mi u Srbiji imamo možda 3-4 sortirne stanice, što je jako malo i pitanje je koliko su one efikasne. Tako da generalno, u Srbiji imamo problem sa sistemom za sakupljanje i sa sistemom za sortiranje. Zbog toga nam generalno, kad pogledamo izveštaje godišnje, mi zadovoljavamo nacionalne ciljeve, ne misli se na Tetra Pak materijal, misli se generalno na otpadnu ambalažu, ali je pitanje dokle tako možemo. Mislim da već počinjemo da udaramo u zid i da sledeće ciljeve nećemo moći da tako lako ostvarimo, dok ne promenimo kompletan koncept sakupljanja ovih sirovina. 

Znači, kad je prikupljanje u pitanju, u Srbiji ima prostora za unapređenje?

Ima ogromnog prostora za unapređenje.

Nama je potreban jasan zakonski okvir koji propisuje država, jasno definisane uloge svih u tom lancu sakupljanja i reciklaže - koje su im odgovornosti, šta oni rade, onda nam je potrebno da lokalne samouprave primenjuju te zakonske odredbe. I onda nam je potrebna država radi kontrole - što industrije koja plasira proizvod, što preduzeća, da li su JKP ili privatne kompanije, svejedno, koje se bave sakupljanjem i sortiranjem i, naravno, kontrola toga šta rade recikleri. Potrebno nam je da se postavi dobar sistem koji će neko sledećih deset godina striktno da kontroliše u kojoj meri se poštuje.

Kada su u pitanju korisnici, baš domaćinstva koja neki proizvod kupuju u Tetra Paku, kakav je savet, pošto ja znam da najveći deo ljudi kojima je stalo do reciklaže, oni ozbiljno operu Tetra Pak što ustvari, najčešće se kaže da ne treba da se radi, ali ljudi misle da ako operu da su uradili nešto dobro. Kakav je savet?

Ja razumem da ljudi imaju utisak da će time nekako da pomognu. Ali savet je ne, ne prati. Nema razloga da se troši voda na tako nešto ili ne daj Bože, deterdžent. To će de sve skupiti jedno mesto pa će de dalje sortirati, tu će da dođe do raznih vrsta kros-kontaminacije između materijala a sam proces, taj prvi korak reciklaže u fabrikama papira podrazumeva korišćenje vode, tako da će vlakna koja se izvuku iz Tetra Paka biti čista, a ta otpadna voda ide dalje na tretman.

Dakle, ispiranje je nešto što ne treba mi da radimo kod kuće jer će svakako to biti urađeno kao prvi korak u procesu reciklaže. 

Tako je, ona prođu kroz jednu ogromnu sekvencu, prvo odvajanja a dalje, screening and cleaning, kroz niz sekvenci da budu pročišćena kako bi mogao da se napravi papir.

Voda koja se tu koristi je u stalnom kruženju, znači nema velike potrošnje vode, vrlo malo ali se tretira. Sve to prođe kroz, da kažemo, fabriku za preradu vode u okviru samog postrojenja.

Tako da je ispiranje Tetra Paka potpuno suvišna, neekološka radnja.

Tako je. Realno ne pomaže, iako se nama to tako možda na prvi pogled zgodno čini, ali realno ne pomaže u reciklaži, a pravimo problem sa utroškom vode. Naravno, proizvod iz Tetra Paka treba svakako da se potroši do kraja, ali nema potrebe da se ispira. 

Pojavili su se reciklomati, za sada u Kragujevcu i Beogradu i u njih građani mogu predati Tetra Pak ambalažu. Koliko je uobičajena i u svetu proširena praksa da se Tetra Pak u ovakvom depozitnom sistemu prikuplja?

Nije široko rasprostranjeno, mi imamo primere samo u Kanadi i Australiji da je Tetra Pak ambalaža deo njihovog depozitnog sistema i to sasvim lepo funkcioniše. U Evropi je nekako od devedesetih godina koncept bio da u depozitnom sistemu budu bazično PET boce i aluminijumske limenke, pa se onda u nekim sistemima dodaje još i staklo i tu se završava sa konceptom depozitnog sistema. Ono što mi smatramo jeste da ne postoji nijedan argument zbog čega beverage karton ne bi trebalo da bude uključen u depozitni sistem. Kada pogledamo Evropu, zemlje Zapadne Evrope već decenijama imaju sisteme za sakupljanje koje svake godine sve više i više razvijaju. Na primer, Belgija je uspela da postavi taj klasičan sistem sakupljanja po kućama na nivo koji je perfektan, mislim da se Tetra Pak, odnosno beverage karton sakuplja sa 93% povrata što je fenomenalan rezultat za jedan takav sistem. Velike probleme imamo u zemljama centralne, južne i jugoistočne Evrope gde ti sistemi nisu dobro razvijeni ili nisu dobro iskorišćeni čak i ako postoje; imamo zemlje gde bukvalno nema sistema za sakupljanje. Razvoj jednog takvog sistema je jako dugotrajan proces. Potrebna su velika ulaganja, jedan ogroman fokus države i ogromna podrška lokalnih samouprava da bi se sistem postavio na pravi način i da bi bio funkcionalan. Kada pogledamo depozitni sistem, on realno može da bude skuplji u tom smislu instaliranja opreme u jednom kratkom periodu u odnosu na klasičan sistem, ali daje dramatično veće rezultate za jako kratak period. Dakle, u roku od par godina, kada se postavi novi depozitni sistem širom jedne zemlje, mi već imamo preko 85-90% povrata ambalaže koja je u okviru tog sistema i meni se čini da za zemlje kao što je Srbija to može biti sjajno rešenje. Okej, mi moramo razviti sistem sakupljanja po kućama, za to nam treba vremena i trebaju nam investicije; hajde da pustimo jedan što širi depozitni sistem da što više materijala u što kraćem roku izvučemo i recikliramo.

Za kružnu ekonomiju i uopšte održivost važan je čitav niz koraka prevencije stvaranja otpada. U ovom sistemu se, dakle, ne poziva na oslanjanje na reciklažu već je ideja da što manje materijala završi na reciklaži i to da se to čini samo ukoliko ta ambalaža ne samo da je reciklabilna, što znači da ima teoretsku mogućnost reciklaž, već ukoliko se ta ambalaža, u toj zemlji i u tom trenutku zaista i reciklira. Zvanično, Tetra Pak je 100% reciklabilan, ali kao što upućeniji građani znaju, to nam govori samo o potencijalu, odnosno o mogućnosti reciklaže, a ne otkriva nam ništa o realnoj reciklaži. Na globalnom nivou, kakva je pretpostavka, koji procenat Tetra Pak se reciklira, odnosno vraća u upotrebu kao sirovina?

Ako krenemo od cirkularne ekonomije, naravno, prvo je repare, pa reuse pa recycle, postoji hijerarhija. E sada, jednokratnu ambalažu u principu mi ne možemo ni da popravimo, ni da ponovo iskoristimo, tako da je ovde više pitanje koncepta na koji način želimo da pakujemo hranu i da to bude reciklabilno zaista. 

Ali možemo da ponovo iskoristimo Tetra Pak paket, na neki način, ako se od njega prave građevinske ploče i slično, to je neka vrsta ponovne upotrebe ….

Ja sam protiv toga u suštini. Mi to imamo, to postoji, ali mislim da je izrada takvih proizvoda u stvari jedan downcycling. Znači, mi smanjujemo mogućnost tog materijala da ima mnogo veći broj krugova reciklaže. Može i ta građevinska ploča da se reciklira, ali treba napraviti sada i sistem za tu reciklažu. Ono u šta ja verujem kada pričamo o cirkularnoj ekonomiji, to je najkvalitetniji proces za odvajanje sve tri komponente koje će zadržati svoje originalne osobine i ponovna upotreba, u najboljem slučaju za taj isti proizvod, a u manje dobrom, ali i dalje dobrom slučaju, kao sirovine za neki drugi proizvod.
Mislim da je to poenta svega. U nekom idealističkom sistemu mi imamo punjenje proizvoda, iskorišćenje proizvoda, iskorišćenje ambalaže, i možemo da vratimo tu ambalažu, recimo kroz depozitni sistem, sa jako velikim kvalitetom, sa malom kros-kontaminacijom, sa malim oštećenjima u reciklažu i u tom procesu možemo ponovo doći do sve tri komponente na najbolji mogući način. I to je ono što Tetra Pak zagovara i što ja lično zagovaram, a čime bi smo zadovojili i standarde cirkularne ekonomije. 

Nisam siguran da bi višekratna ambalaža smanjila negativan uticaj na životnu okolinu i to je, meni, u ovom trenutku dosta neprovereno. Mi kao civilizacija smo inače otišli od tih povratnih ka jednokratnoj ambalaži baš zbog toga da bi smo smanjili generalni otisak te industrije u svakom smislu - i u transportnom, a i u težini samog paketa. Da se sada vratimo na ambalažu koja je višekratno upotrebljiva, onda se vraćamo i u rešenja koja koriste mnogo više sirovine i te ambalaže su mnogo teže. Nisam siguran koliko je to dobro rešenje.

Da li postoji neki podatak, od proizvodnje Tetra Pak koliko on kruži, koliko se vraća, koji je procenat?

U ovom trenutku, globalno, to je 25%, a u Evropi, odnosno Evropskoj uniji je to 51%.

Taj podatak nam daje neki okvir, neki koordinatni sistem, da kada piše da je nešto 100% reciklabilno, ali kada se kaže da je uz najbolji trud to u ovom trenutku možda na 50%  i kruži, a u mnogim sredinama i manje od toga.

Mi moramo računati na par stvari. Prvo moramo da računamo da je teško ostvariv stopostotni povrat u sakupljanju. Naša ambalaža jeste 100% reciklabilna, dakle sve komponente se recikliraju, a nije reciklirana 100% u svim zemljama‚ ni u Evropi ni u svetu, ali to je ono ka čemu se ide. Naš sopstveni cilj je da do 2025. godine u celoj Evropi to dostigne 70% i do 2030. godine 90%.  

Šta Vi smatrate, gde počinje a gde se završava odgovornost proizvođača ambalaže, za pakovanja koja stvaraju?

U Srbiji, po Zakonu o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom podrazumeva se produžena odgovornost proizvođača. Kompanije koje pune ambalažu su u zakonskoj obavezi da ispune ciljeve sakupljanja i reciklaže. (Tetra Pak proizvodi ambalažu, ne puni je.) Smisao produžene odgovornosti je da nakon prodaje proizvoda, odgovornost šta će se dešavati sa ambalažom i dalje ostaje na kompaniji koja je tu ambalažu napunila i ona traje do ,,kraja života” tog proizvoda. U slučajevima kada kompanija nije opremljena ili nema obučen kadar za adekvatno sakupljanje i reciklažu otpada, angažuje se firma koja će ispuniti te ciljeve, na način kako je propisano. To je funkcija ,,recovery’’ organizacija u Srbiji.  

Tetra Pak dakle na malo širi način doživljava sopstvenu odgovornost, angažuje se više nego što je zakonski obavezan za zbrinjavanje ambalaže?

Kompanija Tetra Pak je globalni lider u svemu, pa želimo da budemo i u tome, jer se smatramo odgovornim i šire od onoga što proizvodimo. U smislu novih proizvoda i inovacije, naš pogled na to je jako širok. Mi ne proizvodimo samo ambalažni materijal, već i mašine na kojima se proizvodi pune i koje procesuiraju hranu. I opet se odgovornost ne završava tu. Kada pogledamo našu fabriku u Milanovcu, ona je inkorporirana u milanovačko društvo. To je jedna velika saradnja na različitim nivoima, ne samo sa Opštinom već i sa građanima Gornjeg Milanovca. Mi stalno izlazimo van okvira te direktne odgovornosti koju imamo.

Ako se desila idealna situacija da je Tetra Pak prerađen, šta se od upotrebljenog tetrapaka dobija, koje sirovine i koji proizvodi? 

Imamo dobar primer u Srbiji. Imamo kompanije Brzan Plast i Feplo.

Brzan Plast je tipična fabrika papira. Oni će uzeti prikupljeni tetrapak (odbačeni materijal), ubaciće ga u palper sa vodom, izvući će vlakna i ta vlakna će se koristiti za proizvodnju njihovih papirnih proizvoda. Kada uzmete vlakna iz beverage kartona, oni su tog trenutka postali sirovina. Za mene je to daleko od bilo kakvog downcycling-a, to je ponovo sirovina, kao i svako drugo drvno vlakno.

75% Brzan Plast paketa su vlakna. Oni to recikliraju, naprave sirovinu i proizvode papir. 25% Tetra Pak paketa su polimer i aluminijum koji, u ovom trenutku, idu na spaljivanje sa iskorišćenjem energije, uglavnom u cementare. Dakle, u ovom trenutku aluminijum se spaljivanjem u potpunosti gubi i bez njega smo trajno ostali. Onog trenutka kada budemo imali veće sakupljene količine, imaće smisla da se postavi nekoi postrojenje koje će da preradi taj polimer i aluminijum. Ali, u ovom trenutku to se ne može opravdati.

2012. i 2013. imali smo mnogo više sakupljanja u Srbiji nego što imamo danas, Brzan Plast je prerađivao polimer i aluminijum zajedno, što na jedan mali način jeste downcycling. Proizvodio je plastične cevi, koje su imale namenu u industriji i dalje su isto mogle da budu reciklirane. Od 2014. na dalje, sakupljanje je smanjeno i to ne ide kako treba. Smanjeno je zato što nemamo razvoj sakupljačke mreže. Naša sakupljačka mreža je bazirana na profitu, na direktnoj koristi. Uglavnom se sakupljaju samo materijali koji imaju veću vrednost na tržištu sekundarnih sirovina, jer niko ne može da sakupi sve, pa zašto bi sakupljali i kesice od čipsa kad je dovoljno da sakupimo samo limenke ili PET boce i da zaradimo na tome, jer ćemo se fokusirati na to. A sa strane JKP-a, njihov cilj je da nema đubreta po gradovima, i to je njihov fokus. Da li će smeće završiti na deponiji ili u reciklaži, čini mi se da je to manje važno, iz njihove perspektive. 

Imamo Feplo, koji ima jedan sjajan proces proizvodnje panel ploča. To su ploče sa super osobinama: dobre vodootporne osobine, dobre osobine termičke zaštite, dobra izolaciona svojstva, dobre osobine koje se tiču zaštite od požara. Tako da, to je jedan sjajan proizvod, ali on uzima odbačen Tetra Pak materijal, secka ga i onda presuje u ploče. Te ploče mogu dalje da budu reciklirane, ali je pitanje koliko su stvarno reciklabilne i reciklirane. I to možemo da posmatramo kao jedan downcycling samog materijala, jer ne dolazimo do osnovnih sirovina. 

vodootporene eko ploče od presovanih recikliraih Tetra Paka

Pošto u Srbiji nema fabrika kao što je spomenuto da postoje u Nemačkoj i Poljskoj, koje bi se bavile reciklažom Tetra Paka, šta se dešava sa tetrapacima koji su negde sakupljeni i čekaju? Da li neko njih kupuje kao sirovinu, da li se neki deo reciklira?

Reciklira se u Brzan Plastu. Ali, nivo sakupljanja je mali. Prvo bi bilo potrebno da se više Tetra Paka prikuplja u Srbiji, da bi se omogućilo da se više reciklira i da se u potpunosti reciklira (sve tri komponente). On se dakle i sad reciklira, ali ne zaboravimo onih 25% koje nije reciklirano već je spaljeno, jer nemamo postrojenje, a i ne postoji opravdanje da se za tako malu količinu materijala bilo šta ozbiljno radi u smislu reciklažnog postrojenja. Imamo npr. postrojenje u Češkoj, koje odvaja polimer i aluminijum i pravi polietilenske granule i aluminijumske flekice.

Znači, u Srbji je bolje prikupljanje nešto što bi napravilo razliku?
Ne samo u Srbiji, to je u svakoj zemlji tako, u Evropi i globalno, to je ključ reciklaže. Akcenat je najviše na sakupljanju, a tek onda na reciklažnim kapacitetima.

3. Budućnost

Šta je budućnost ambalaže i šta je neki cilj ka kome se ide? Kako proizvod koji sada postoji može da se poboljša?

Uveren sam da će se Tetra Pak ambalaža dalje usavršavati, da će postajati samo sve superiornija i superiornija kada su ekološki aspekti u pitanju. Sad ću pokušati da objasnim i zašto tako mislim.  S jedne strane je generalno korišćenje sirovina, tj. koje sirovine mi koristimo: na primer da aluminijum zamenimo polimerom, zatim da nastavimo sa zamenom polimera na fosiloj bazi polimerom iz obnovljivih izvora, 75% Tetra Pak paketa se već proizvodi od drva strogo kontrolisanog porekla… Jedno je dakle šta ćemo uraditi sa sirovinama, da se diskonektujemo od fosilnih i neobnovljivih sirovina tj. da uradimo dekarbonizaciju. Druga stvar na kojoj radimo je koncept samog Tetra Pak paketa i to je ideja na kojoj se intezivno radi: da paket bude od više od  95% od drvenih  vlakana iz obnovljivih šuma a da samo 5% bude od polimera. 

Dragan Rajković regionalni direktor za održivi razvoj kompanije Tetrapak i Milja Vuković plavoizeleno.rs
📷 Tatjana Bojović

A u ovom trenutku kakva je situacija?

Sada je 75% vlakana i 20 % od polimera i 5% aluminijum, a planiramo da 95% bude od vlakana i 5% od aluminijuma. Mi sa tih 5% dolazimo bukvalno do nivoa primesa, nečistoća koje se javljaju u procesu sakupljanja, dakle to je jako nizak procenat. Zašto je ovo bitno? Sa jedne strane, sve sirovine dakle dolaze iz obnovljivih izvora, jako je malo korišćenje polimera, pojednostavljen je reciklažni proces i sve to zajedno će life cycle assesment - ukupnu procenu životnog otiska našeg proizvoda dalje promeniti nabolje.  Kada se izradi detaljna analiza, od sirovine do gotovog proizvoda, do ambalaže, imaće dakle još bolji rezultat. Do tada ćemo možda imati i pravo na korišćenje sopstvenih drvnih recikliranih vlakana u proizvodnji novih Tetra Pak paketa, tako da ćemo i taj deo kruga cirkularne ekonomije zatvoriti. To više nije pitanje samo Tetra Pak ambalaže niko nema 100% reciklabilnih proizvoda niko nema, čak i staklo ili limenke od aluminijuma imaju neke gubitke u proizvodnji.

Bitan deo rada na održivosti je edukacija, kako vi pristupate ovom problemu tj. kako vi radite na edukaciji potrošača?

Ono što posebno radimo iz našeg Odeljenja za zaštitu životne sredine i Odeljenja komunikacija imamo razne projekte koji se tiču sakupljanja gde pokušavamo da edukujemo građane šta i kako treba da rade. Nije to samo Srbija, to je i veliki deo zemalja iz naše okloine. Imali smo projekat u Kragujevcu, projekat u opštini Stari grad u Beogradu gde smo sakupljali reciklabilni materijal u eko- kese, kese za posebnu namenu, znači kroz sve te projekte idu i edukacione kampanje gde se objašnjava građanima šta je potrebno da se uradi i zašto je to dobro i koja je korist za njih i koja je korist za prirodu. I kada pričamo o edukaciji, kada budemo imali jasan i precizan sistem u Srbiji, mislim da će država, najbolje u saradnji sa industrijom, morati da uradi vrlo ozbiljnu i široku kampanju o ambalaži i i ambalažnom otpadu ali i generalno o zaštiti životne sredine.

Često čujemo kako su naši ljudi su neodgovorni kada je reciklaža u pitanju i tome slične kritike, ali recimo građani Francuske su imali četvorogodišnju pripremnu kampanju pre nego što su uvedeni kontejneri u različitim bojama za selekciju otpada a kod nas je to urađeno preko noći, bez edukativnih kampanja - samo su se ljudi jednog jutra probudili i osvanuli su i kontejneri u boji. A onda su bili i svi ti loši primeri: kad radnici komunalnog sipaju sav otpad zajedno, tako da se smisao separacije i reciklaže gubi i ljudi nemaju poverenja u ceo proces. ,,Šta god mi uradili, sve će završiti na istom mestu.’’ To je jako loša poruka. 

Mi smo imali na primer sjajne školske kampanje: deca su jako zainteresovana za to i kad bi svi bili zainteresovani za zaštitu životne sredine kao deca ja mislim da mi ne bi imali nikakve probleme. Deca su jako prijemčiva, jako zainteresovana i jedva čekaju da to negde primene. Mi smo imali deset, petnaest godina saradnju sa školama u regionu i u Evropi u vezi zaštite životne sredine i oko pre tri godine mi smo prestali sa tim kampanjama, uglavnom u Srbiji, jer vi učite tu decu a onda oni to ne mogu da vide na ulici, ne mogu da primene

Kada smo imali projekat u opštini Stari grad u Beogradu bio je veliki, veliki odziv građana i toliko je građana zvalo ,,Gde su kese, gde mogu da ih nabavim?’’ Ozbiljne količine reciklabilnog materijala su u pitanju, građani su izdovojili, sortirali, i trebalo je u subotu uveče da se stavi pored kontejnera i kada je došao kamion i stavio to sve zajedno sa mešanim komunalnim otpadom… opala je volja i zainteresovanost građana naravno.  

Najveći deo velikih svetskih kompanija, među kojima je i Tetra Pak, svoje poslovanje bazira na ideologiji konstantnog rasta i konzumerizma. Kao neko ko se bavi održivošću Vi znate da beskonačan rast na našoj planeti, koja je velik ali je i dalje ograničen sistem, nije moguć. Da li vidite neke inicijative u biznis svetu koje pristupaju održivosti na ovaj način, dovodeći u pitanje to ultimativno insistiranje na konstantnom rastu ili ne još uvek?

Pitanje konzumerizma je poprilično kompleksno. Tetra Pak kao kompanija ne zagovara nekonotrolisani konzumerizam. Naš položaj je verovatno bolji, jer pravimo pakovanja za hranu, a hrana svakako ne treba da se baca. Mi imamo programe kao kompanija da podržimo to da se nahrane ljudi koji nemaju hranu a sa druge strane da se smanji bacanje. 

Malo pojašnjenje ovde : to možda mnogi ljudi i ne znaju, ukupan ekološki otisak hrane koja se baca i ambalaže koja se ne reciklira je, kada se uporedi, ukupan ekološki otisak bačene hrane (jer tu ulazi sva energija, sva upotrebljena sredstva, rad, transport iz celog procesa proizvodnje i transporta hrane) je ogroman.  Na primer: nekome preostane sok, sok se pokvari, taj neko prospe sok i ostane mu ambalaža i onda se ta osoba pita i brine se šta će sa tom ambalažom, kakve su posledice ako je samo baci na deponiju. A u stvari ekološki otisak bačenog soka ili drugog napitka, na primer mleka, je taj koji je daleko veći.

Da, šteta bačene hrane je velika. Fokus treba da bude uvek na tome da se kupljena hrana ne baca.
Što se tiče ovog prethodno postavljenog pitanja o rastu, rast nije nužno vezan za to da mora da se ide ka što većoj potrošnji: iz naše perspektive on je vezan za to da mi dajemo bolju uslugu, bolji proizvod pa onda imamo veće tržište. Tu gledamo rast. Ne kroz neku bezdušnu, nekontrolisanu proizvodnju i primoravanje potrošača da što više konzumiraju.

🦌

pitanja pripremila i intervju vodila: Milja Vuković

hvala na pomoći i konsultacijama Anđeli Bošković, hvala na tehničkoj pomoći oko snimanja intervjua Tatjani Bojović, hvala na pomoći u ukucavanju teksta Mariji Paripović, Tanji Milinoj, Jeleni Stamenović Stojanović, Jeleni Dimitrijević, Mariji Bošković