Koliko ste ,dark’ od nula do ,koristim klimodžije’?

U tradicionalnim bajkama su zlikovci i nedaće prikazivani u svoj svojoj strahoti i užasnosti. Psihološki, pristup koji bajke biraju jeste da ne lažu kad su negativnosti u pitanju: one deci kažu ono što deca već znaju - ovaj svet je strašan, postoje strašni džinovi koji nekad rade užasne stvari, postoje razne zastrašujuće pojave, a mi smo u odnosu na njih često nemoćni. Koliko god štitili decu, deca znaju za čudovišta. Ali, u bajkama deci se pošalje i poruka da dobro uvek, ali baš uvek, nesumnjivo pobeđuje, čak i protiv najstrašnijih aždaja i pred najvećim nedaćama. Bajke deci kažu ono što je deci potrebno da nauče: da su u životu izazovi zagarantovani, da junaci dolaze u raznim oblicima, da junaci nikad nisu sami već im pomažu razna bića, da junaci uvek štite slabe i da se do pobede nekada putuje jako dugo, ali dobro uvek pobeđuje. 

Verujem da je zaista potrebno da nedaćama damo lice i da o njima govorimo i da se sa njima suočavamo koliko god je i kada god je moguće. I evo, za sve koji su stalno u kontaktu sa informacijama o narušenosti životne sredine i podacima o mogućem skorom klimatskom kolapsu - tu su klimodžiji. U pitanju su emodžiji koji se bave pitanjem klimatskih promena i životnom sredinom. Klimodžiji vas možda nasmeju, a možda samo ostave gorak ukus. 

Emodži je slikovni znak, ideogram, koji se označava ljude, emocije, životinje, hranu, razne aktivnosti. Za razliku od emotikona, koji se uvek mogu izraziti i kroz znakove interpunkcije i uglavnom predstavljaju ljude i ljudske emocije, emodži je slika i to slika koja predstavlja širi spektar pojava. Emodžiji su se prvi put pojavili 1997. godine, u Japanu. Emodžiji su toliko pristuni u svakodnevnoj komunikaciji i blisko prate savremene pojave da je Oksfordski rečnik 2015. godine za Reč godine izabrao „emodži koji plače od smeha” (😂).

Kad se sve ovo uzme u obzir onda zaista ne iznenađuje da je umetnica Marina Zurkov stvorila - klimodžije, sa jasnom idejom da se olakša i podrži komunikacija cele problematike klimatskih promena. Zurkov kaže: „Činjenica je da imamo puno negativnih činjenica sa kojima treba da se suočimo, ali kako to da učinimo? Naš utisak je da je ljudima stvarno dosta sve te sumornosti i težine koje okružuju ove teme i da ako možemo da učinimo nešto da uvedemo i malo lakoće u ovu temu, onda je to važan doprinos. Zato smo stvorili klimodžije.’’ 

otapanje Antarktika

Popularna kultura ima svoje načine da širokoj, globalnoj publici približi veoma teške teme i ova komunikacija se dešava brzo, često bez reči, kroz upečatljive slike. „Smatramo da klimatske promene jednostavno ulaze u svakodnevni govor (pa i kroz emodžije), i da je na taj način pokret za klimatsku pravdu osnažen’’, kažu članovi tima Klimodži projekat. Osim emodžija za klimatske nepogode oni su dizajnirali i komplementarne, balansirajuće emodžije: za otpornost (resilience).

Pomislili bismo „Uh, kakav je to razgovor u kojem ću koristiti emodži za kravu koja prdi metanske gasove (i tako doprinosi već visokim emisijama ugljeničnih gasova) ili znak za izgladnele bele medvede, ili emodži kante nafte sa mrtvačkom glavom ili emodži za razorne šumske požare?’’.  Nažalost, ti razgovori su sad sve češći. Umetnosti uvek prati život. Neke pojave možemo nastojati da ignorišemo. Ali, kao i kad smo bili mali, bolje je da naučimo da gledamo aždaju u oči. Čak i kada je ishod borbe sasvim neizvestan. 
⏳

autorka teksta: Milja Vuković