Kako da budemo deo pokreta Održive mode?

📷 Claudio Schwarz Purzlbaum

Sistem brze mode
Iako je danas tema održive mode sve prisutnija, prelomni trenutak kada je ovaj termin ušao u javni diskurs bilo je urušavanje tekstilne fabrike Rana Plaza u Bangladešu 2013. godine gde je poginulo preko 1200 ljudi, a više od 2000 bilo povređeno. Već godinama unazad slušamo o lošim uslovima rada koji su zastupljeni u proizvodnji odeće, ali ova tragedija ogolila je situaciju u potpunosti i usmerila pažnju javnosti, međunarodnih organizacija, aktivista i pojedinaca na dubinu i širinu problema i posledica koje modna i tekstilna industrija danas proizvode.  

Pored radne etike u industriji mode i tekstila, dokumentarac The True Cost  iz 2015. nas je upoznao i sa uticajem koji ova industrija ima na svet oko nas. Film nam predočava nekoliko zastrašujućih činjenica:

• modna industrija je među najvećim svetskim zagađivačima

• ona doprinosi godišnjoj emisiji CO2 sa čak 10% (što je više nego brodarstvo i vazduhoplovstvo zajedno)

• reciklira se samo 1% odeće u čitavom svetu

• Greenwashing strategija (lažni zeleni marketing) tu je da nam skrene pažnju i mnoge brendove koji posluju neetički/neekološki predstavi odgovornim.

Današnji model po kome celokupna modna industrija funkcioniše jeste sistem brze mode u kojem, sa jedne strane, postoji hiperprodukcija odeće, a sa druge hiper-konzumerizam tj. prekomerna kupovina garderobe. Suština ovog modela jeste brza, jeftina, po prirodu i društvo pogubna proizvodnja, kako bi roba što pre došla do kupaca, a profit kompanija bio što veći. 

Održiva moda, ko je ona?
Koncept održive mode je alternativa pomenutom sistemu brze mode i predstavlja holistički pristup DIZAJNU, PROIZVODNJI, PRODAJI, POTROŠNJI i UPOTREBI odeće, aksesoara i obuće, sa ciljem obnavljanja ekosistema i uz poštovanje i zaštitu ljudskih prava. 

Ovo u praksi podrazumeva racionalniju upotrebu prirodnih resursa, razvijanje inovativnih materijala (npr. izrada tekstila od konoplje, biljke za čiji uzgoj je potrebno manje vode ili đubriva u odnosu na pamuk koji se danas masovno koristi), dostojanstvene uslove rada i dostojanstveni nivo zarade. Takođe, podrazumeva i prelazak na principe cirkularne ekonomije. Postojeći linearni sistem brze mode se bazira na konceptu proizvedi-plasiraj-koristi-odbaci, dok koncept cirkularne ekonomije podrazumeva vraćanje proizvoda nazad u upotrebu: proizvedi-plasiraj-koristi-vrati u proizvodnju. Znamo da je tekstil (uz upotrebu adekvatne tehnologije) 100% reciklabilan (kroz reciklažu, nadciklažu ili podciklažu), što znači da tekstilni viškovi ne bi trebalo da se klasifikuju kao otpad, već kao pod-proizvodi od koji se mogu napraviti novi upotrebni predmeti – od odeće, preko tepiha ili kanapa, do izolacionih materijala.

📷 Annie Spratt

Šta možemo da uradimo?
Iako su sve ove stavke u sve većoj meri komunicirane u javnosti, ređe možemo naići na sadržaje koji nude konkretna rešenja i koji su to dalji koraci koje bi mogli da preduzmemo kako bi, barem donekle, situaciju promenili. Mi smo svi učesnici u kreiranju modnog sistema, pa bi trebalo da se pitamo šta možemo da uradimo.

Naravno, na neke drastične promene pre svega bi trebalo da utiču vlasti, direktnim kontrolisanjem rada na crno, uslova u tekstilnim fabrikama, jasnijim i strožijim ekološkim zakonima… Ali, dok se to ne dogodi, dajemo nekoliko ideja šta mi možemo da uradimo, jer, mi sve te stvari kupujemo, nosimo ih, i na kraju – odbacujemo.

Prvo i osnovno – manimo se ideje o šoping terapiji i prihvatimo ideju o – pametnoj kupovini. A evo šta ona podrazumeva i zašto:

Da li znaš da nosiš plastiku na sebi?

Poliester, veštačko krzno ili „eko“ koža izrađuju se od nafte i sintetike, dok ostali varijeteti akrila predstavljaju derivate uglja ili krečnjaka. Viskoza i rejon (čak i bambusov rejon) nastaju visoko toksičnim procesom koji je u velikoj meri doprineo smanjivanju kišnih šuma. Naravno, izbeći poliester nije lako jer se najmasovnije koristi u proizvodnji (jeftin je), ali umesto da nosimo plastiku – možemo da uložimo malo više novca u organske materijale: svilu, lan, organski pamuk, konoplju. Na žalost, dobra zamena za kožu ili krzno još uvek ne postoji, ali solidna alternativa je Piñatex– materijal napravljen od listova ananasa ili kaktus koža – koja se dobija od posebne vrste kaktusa.

Podrži lokalce
Za sve nas u Srbiji ovaj korak je nephodan. Domaći dizajneri imaju male proizvodnje, uglavnom ne rade s velikim tekstilnim fabrikama i zarade taman onoliko da ponovo proizvedu. Jedino što niko od njih ne može sa sigurnošću da tvrdi jeste da li su materijali koje koriste iz organskog uzgoja, ali uglavnom jesu prirodni. Dakle, izdvojite malo više novca i, za promenu, kupite nekoliko kvaltetno izrađenih, a možda i unikatnih komada. 

Otkrij second hand i vintage
Kupovina i nošenje second hand i vintage garderobe predstavlja vid reciklaže – jer odevne komade koristimo iznova! Srećom, kod nas postoji dosta odličnih second hand prodavnica, kako online tako i offline – te možemo da se bacimo u potragu za zakopanim second hand ili vintage blagom!

Pretresi svoj orman!
Mantra pametne kupovine kaže: najodrživiji komad je onaj koji već imaš u garderoberu. Istraži šta sve to imaš, umesto u kabinama u radnji, pred ogledalom kod kuće isprobavaj odeću iz svog garderobera. Ko zna šta sve lepo već imamo, samo smo zaboravili.

Sertifikovan tekstil

GOTS (Global Organic Textile Standard) garantuje da je minimum 70% materijala od kog je napravljen neki odevni predmet iz organskog uzgoja. OEKO-TEX proverava da li materijali sadrže otrovne hemikalije, dok odeća sertifikovana s FairTrade oznakom, znači da je prošla kontrolu i da su je izradili dobro plaćeni radnici, koji posluju u dobrim uslovima.

Na kraju, nijedna promena ne dolazi preko noći, ali je važno da promišljamo na koji način konzumiramo odeću i kako možemo da modifikujemo naše navike da bismo umanjili negativan uticaj po prirodno okruženje i društvo. U tom smislu, informisanost i edukacija su prvi i osnovni korak, te se nadamo da će vas ovaj članak inspirisati da i sami istražite više ovu temu i započnete svoj put ka održivoj modi.
🌾

autorke teksta: Marija Radaković i Dunja Jovanović F.fm podcast