Kako sačuvati razum u ekološkim izborima?

📷 Kevin Bosc

Odluka o održivijem životu ne događa se preko noći. Kao i svaka promena vrednosti, to je proces koji traje i sazreva - promišljanjem, istraživanjem, saznanjima, uvidima... Bilo da govorimo o životu bez ili sa manje otpada, reduktarijanstvu, veganstvu, anti-konzumerizmu, minimalizmu, feminizmu  -  manje ili više radikalnim izborima, manje ili više različito vrednosno motivisanim, kroz njih postajemo deo spontanog ili organizovanog društvenog pokreta, a u svakom slučaju deo neke manjine.  

Iako verujem da sve ove lične borbe imaju jednog protivnika  - dominaciju (nad prirodom, nad životinjama, nad ženama...), kao manir čoveka i da su saveti koji slede univerzalno primenjivi, naša su tema ovde ekološki motivisani izbori i iz te pozicije razgovaram sa Ankom Marjanović Radonjić, kliničkom psihološkinjom. 

Način na koji savremeni svet funkcioniše nesumnjivo je neodrživ. U to se svakodnevno uveravamo. Biramo da drugačije živimo i ne pristajemo na standardizovane sistemske mehanizme. Ali smo i ljudska bića, ranjiva i grešna, koja u tom sistemu ipak  žive i funkcionišu, najbolje što umeju.  

Naša sredina, mislim da bi se slobodno moglo tako reći, nije preterano osetljiva na različitosti. Svedočili smo ismevanju najboljeg tenisera sveta Novaka Đokovića kada je doneo odluku da iz svoje ishrane isključi meso. Kako Vi vidite tu tendenciju sredine da osudi lične izbore, pa makar oni bili najplemenitiji? Kako se u takvom okruženju nositi sa osudama?

Različitost često biva dočekana sa podozrenjem i neodobravanjem okruženja. Promene, čak i kada su pozitivne, dobronamerne i konstruktivne, često nailaze na otpor okoline. Neki ljudi su po tom pitanju rigidniji, skloni rutini, opiru se novinama, posebno ako ih dožive kao pretnju, prinudu, potčinjavanje ili pomodarstvo i nečiji hir. Što je sredina manja, nerazvijenija, zatvorenija, drugačije mišljenje može se doživeti kao napad, a ne kao prilika za razmenu i učenje. Nekada nas izbori drugih nateraju da se duboko zamislimo nad sobom, sagledamo sebe u nekom ne baš poželjnom svetlu, da se preispitamo, ponekad i postidimo. To nije lako ni prijatno, ali je korisno i podstiče nas da se razvijamo. Međutim, nisu svi spremni na to.

 „Nosilac promene“, pojedinac koji bira da ne živi kao njegova okolina, bilo da je reč o porodici ili nekoj široj zajednici, uvek prođe težak put, ali ta pozicija ima i svojih prednosti za budućnost, prekida lanac nekog nepoželjnog ponašanja. Nije lako nositi se sa osudama, posebno ako su maliciozne i dolaze od naših bližnjih. Mislim da je vera u ispravnost sopstvene odluke nešto što pojedincu može da pomogne da izdrži taj otpor i istraje u naporima da živi svoj izbor. Dakle, prvo treba „preživeti“, izdržati odbacivanja, ismevanja, osude. Nažalost, nekada naši bližnji zapravo nikada ne prihvate naše izbore, ali život u skladu sa sobom nosi sa sobom makar neku dozu ispunjenja i zadovoljstva. 

Proces promene vrednosti kod pojedinaca, jer čini se da je to najadekvatniji izraz za transformacije ove vrste, različito je motivisan (ekološki, etički, politički, zdravstveni, kombinovano), ali je svakako izazov. Recimo, sa sobom na pijacu uporno nosimo cegere i platnene vrećice, a na sve strane nemarno se i obilato koriste plastične kese. Brinemo o količini vode koju trošimo, o sredstvima za čišćenje koja koristimo - a onda jedna fabrika ispusti toksični otpad pravo u reku. Kako se suzdržati od osude onih koji (svesno ili nesvesno) biraju drugačije? Kako umiriti anksioznost koja nastaje u suživotu sa svetom navika drugih?

Ljutnja, neverica, nepoverenje, strah kao reakcije na štetno ponašanje drugih gotovo su neizbežni. Najkorisnije i za nas i za druge je ukoliko nas ta osećanja navedu na neku konstruktivnu akciju, delovanje, nešto što se u poslednje vreme zove aktivizam i društvena odgovornost.  Dakle, sve je jasnije da je neki vid pobune naša obaveza, a ne stvar dobre volje. Uvek će biti onih koji se opiru promeni, makar to radili na sopstvenu štetu. Međutim, važno je da se broj onih koji to čine iz neznanja smanji. Da se kod ljudi napravi bazična distinkcija između dobrog i lošeg. I da deca rastu uz to. Mislim da se tim delovanjem i umrežavanjem sa ljudima koji imaju slične stavove mnogo dobija, osnažujemo se, pojedinac dobija neki vid satisfakcije jer može da učini nešto, time sprečavamo da ljutnja preraste u bes, anksioznost i slične po pojedinca štetne emocije. A nezadovoljni i treba da budemo- u najmanju ruku. 

Tu je vrstu „mira" u odnosu sa drugima znatno teže održati u svom neposrednom okruženju. Prijatelji, porodica, partner/ka  - ljudi sa kojima delimo životni prostor i vreme, najčešće su oni sa kojima ulazimo u konfrontacije. Bilo da osuda dolazi sa njihove strane zbog naših izbora („Preteruješ”, „Ništa ne znači što ti to radiš, mora se menjati sistem” i sl.) ili od strane nas ka njima, jer oni ne žive na način koji smatramo ispravnim. Kako sačuvati te vredne odnose, u svojim različitostima?

Možda je previše i nerealistično očekivati da naši bližnji vide neku stvar kao i mi, da joj na isti način ili u istoj meri  pridaju važnost. Čini mi se da je ponekad dovoljno da neke stvari činimo, odnosno ne činimo jer je to važno nekom do koga nam je stalo. Čak iako smatramo da partner preteruje, da promenimo neke navike jer je to njoj ili njemu bitno, a nas ne ugrožava. Ponekad je to najviše što možemo dobiti u odnosu. A ponekad male promene mnogo znače.

📷 Remi Walle

Kada je ipak u redu zaštititi svoje izbore? Kada je i na koji način ok stati u odbranu svojih principa?

Uvek treba stati u odbranu svojih principa. Svako odgovoran i civilizovan će Vam reći da to činite uljudno, biranim rečima i argumentovanim razgovorom. Međutim, kada nas ne čuju, ne uvažavaju naše potrebe, ne poštuju, nekada je u redu izaći iz prostorije, nekog odnosa, radne organizacije... Nekada je to jedini način da zaštitimo sebe. I to onda nije pitanje različitih stavova već pitanje samozaštite. Ipak, čini mi se da je ovo pitanje neodvojivo od funkcionisanja i efikasnosti sistema u kome živimo. Nešto što bi trebalo da se podrazumeva i bude zaštićeno kao takvo, brani se nažalost golim rukama, borbom pojedinaca ili malih grupa ljudi. Stvari se menjaju korenito kada postoji javni konsenzus o tome šta je dozvoljeno a šta ne. Primeri su brojni, nasilje u porodici, rasna, nacionalna, polna, seksualna diskriminacija… koliko smo mukotrpan put kao civilizacija prešli u osvajanju različitih sloboda, a i dalje imamo mnogo posla.  Nešto ozbiljno nije u redu ako pojedinci treba da brane ekosistem od bahatih neistomišljenika ili države. 

Odgoj dece iz pozicije eko-osvešćenog roditelja posebno je i delikatno pitanje. Koji je Vaš savet? Kako onima koji od nas uče ne nametati nužno svoja uverenja i izbore, već im ostaviti i prostor slobode da sami istražuju i otkrivaju? Moja četvorogodišnja ćerka nedavno me pitala  „Mama hoćeš li mi kupiti igračku? Ali ne plastičnu, ona nije dobra” i shvatila sam da sam možda preterala opterećujući je stvarima koje i ne može da razume…  

Sasvim je u redu da se detetu, pa i nama odraslima dopada nešto što nije dobro za nas. Zlo je ponekad zaodenuto u vrlo zavodljivo ruho. Odraslima je utoliko lakše jer im može biti jasno zbog čega nešto, uprkos što nas privlači, treba izbegavati. S druge strane, nekada nam ni to saznanje ne pomaže. Svi radimo neke stvari za koje znamo da nam štete, nema onog ko nema note destruktivnog u sebi. Sa decom je utoliko teže jer im je ponekad teško objasniti zašto je nešto za njih dobro ili nije dobro. Propaganda je snažna. Njihov ukus u velikoj meri formiraju reklame. Jedan od gnusnih primera za to su natpisi „TV reklama” iznad određenih proizvoda u radnjama za decu, koji vas upućuju na igračke za koje su deca mnogo puta čula u pauzama između dva crtaća („siguran izbor, deca su vam već navučena na ovo!”). Čini mi se da se polako mirimo da je to sasvim u redu. Da ne govorim o neopravdano skupim lutkama čija ambalaža pravi ogromno smeće, nesrazmerno veliko u odnosu na veličinu lutke, takve i slične igračke su nažalost veoma popularne među decom. Deca ne mogu da snose odgovornost za izbore i ponašanje odraslih i to treba imati u vidu. Ukoliko smo isključivi i preterano strogi, kod deteta se javlja konflikt: ne samo što moraju da odustanu od toga što im se dopada, već i da nekako uguše u sebi tu privlačnost kako bi usrećili roditelje. Težak izbor za mališane, odreći se neke sitne strasti ili naklonosti roditelja? Možda treba naći neku meru, nuditi zdravije alternative, ne uvoditi samo zabrane već i drugačiji izbor, objasniti na jasan, konkretan način zašto nešto nije dobro, ali razumeti da će im se dopadati i stvari koje ne odobravamo. I kad su konkretno igračke u pitanju, ne uskratiti im u potpunosti nešto čime se igraju njihovi vršnjaci. Čini mi se da to nije rešenje. 

A kako ne biti grub ni prema sebi? Kako prepoznati kada je potrebno ili neophodno napraviti kompromis, a ne osuditi sebe zbog toga? Kako sačuvati tu nežnu ravnotežu i sa sobom? 

Nekada je teško odrediti šta je veća šteta u nekoj situaciji. Da li odbiti mrsno jelo koje nam je neko s mnogo truda i ljubavi napravio ili prekršiti post? Mislim da je važno da prihvatimo da najviše što kao ljudska bića možemo da učinimo za sebe i druge jeste da učimo iz sopstvenih grešaka, ne bežimo od istine i kada je neprijatna, nikako da mislimo da možemo da budemo nepogrešivi. Ako pred sebe stavimo suviše visoke ciljeve, uz to smo strogi i ne tolerišemo greške, velike su šanse da se umorimo, postanemo hronično nezadovoljni i time nismo učinili baš veliku uslugu ni sebi ni svojoj okolini. Važno je i kako se osećamo, i to utiče na svet oko nas, ne samo naša dela. Nekada, u želji da budemo besprekorni prenebregnemo činjenicu da smo hronično umorni, nervozni, nezadovoljni, a čini mi se da to ama baš niko od nas ne traži i ne očekuje, pa ni majka priroda! Važno je da svako od nas učini koliko može, a taj kapacitet varira ne samo između različitih pojedinaca, već i kod svakog od nas u različitim periodima. Sasvim je očekivano i u redu da nekad možemo više a nekada manje da damo. I da smo nekada prinuđeni da pravimo prioritete. Neki životni periodi ili okolnosti su zahtevni, izazovni, traže mnogo od nas i važno je da prihvatimo da ne možemo uvek dati svoj maksimum na svim poljima, a to i nije neophodno. Ne treba zaboraviti da postoje osećanja kao što su zadovoljstvo, sreća, zahvalnost, ljubav prema sebi i drugima… 

Svakodnevno čitamo o strašnim mogućim posledicama klimatskih promena, o lošem kvalitetu vazduha koji udišemo (i to neposredno osećamo), zatrovanosti hrane koju unosimo, slušamo o izumiranju vrsta i uništavanju šuma... Kako se nositi sa (nije preterano reći) strahom koji ovakva sadašnjost i budućnost mogu izazivati? 

Šteta je učinjena mnogo ranije, onog trenutka kada je novac postao važniji od čoveka i to je nešto s čim se nažalost moramo pomiriti. Na nama je čini mi se da ublažimo posledice, koliko god je moguće i da se trudimo da sprečimo novu štetu. Da se informišemo, razgovaramo, utičemo jedni na druge i ulažemo trud svakodnevno, bilo u vidu sopstvenih postupaka koji su u skladu sa očuvanjem životne sredine, bilo u vidu aktivnog otpora da se donose štetne odluke u naše ime. Da shvatimo da nas se tiče. I da se nadamo da ćemo makar neke ekološke bitke dobiti.

Kako da prepoznamo sopstveno „granično” ponašanje, bilo da odlazimo u isključivost u izborima ili prepoznajemo nemir koji sami ne možemo da savladamo? Kada je možda potrebno potražiti stručnu pomoć? 

Anksioznost, ljutnja, osećanje krivice, potištenosti koje narastaju u meri koji nam remete kvalitet života, preokupiranost nekom temom i nemogućnost da se odvojimo od tih sadržaja, pokazatelji su  da postoji neki „višak” i da su spoljašnje okolnosti samo pogodan poligon za ispoljavanje naših unutrašnjih nemira. Nekada nam bliske, dobronamerne osobe iz okoline mogu ukazati na to, ali svakako mislim da je odgovorno da se obratimo za pomoć kada smo pritisnuti teškim osećanjima. Nekada je i svega nekoliko razgovora dovoljno da bolje razumemo sebe. Odgovoran terapeut neće „zadržavati” osobu na terapiji duže nego što je potrebno, najčešće je to stvar zajedničke odluke terapeuta i klijenta. Odluka da se obratimo za stručnu pomoć ne mora se posmatrati kao životna dilemu oko koje treba previše razmišljati, posebno ako uz to trpimo i mi i naši odnosi.  

S jedne je strane potrebno umiriti sebe u odnosu sa sobom i drugima, ali s druge strane čini se da je za važna pitanja potrebno sačuvati i razboritost - pa je možda kanalisati kroz aktivizam? Da li ovde prepoznajte zdrav, afirmativan način za usmeravanje te proaktivne energije?

Apsolutno, aktivizam  pomaže pojedincu da se oseti korisnim, daje priliku da učinimo nešto dobro za sebe i druge, može da smanji osećaj besa i bespomoćnosti, razvija osećaj pripadnosti grupi ljudi koji dele slične vrednosti. Na kraju, svedoci smo da su upravo zahvaljujući aktivizmu, istrajnosti i hrabrosti nekih ljudi mnoge bitke dobijene, čak i kada su delovale beznadežno.

Šta bi bio vaš finalni, univerzalni savet, kojim zaokružujemo razgovor o čuvanju razuma u zelenim izborima?

Mislim da je važno poslati poruku što većem broju ljudi, što se i čini, kroz aktivizam, filmove, spotove, tribine, novinske članke, lične primere i sl. Pomoći ljudima da shvate situaciju u kojoj se nalazimo, da razumemo da svako od nas može i treba da čuva ograničene prirodne resurse, jer mi zavisimo od prirode, ne ona od nas. Ljudi u načelu dobro reaguju na granice, posebno kada im se objasni svrha, suština, zbog čega treba npr. redukovati ili sortirati otpad, da ne postoji „tamo negde, tuđe, što nas ne dotiče” sve pre ili kasnije opet postaje naše. Sve što činimo. Čini mi se da bismo nekim razumnim, prijateljskim pristupom više postigli. Verujem da uvek ima onih koji mogu i žele da čuju.

S druge strane, treba preduzeti i zakonske mere, jer i to je deo ljudske prirode - suzdržavanje od činjenja štetnih stvari zbog straha od posledica. A kada je reč o ekološkim zakonima i njihovoj primeni, jasno je da nam to u velikoj meri manjka.

🌽

autorka teksta: Milica Glogovac

📷 Dj Johnson