Eko-anksioznost i ja
📷 Šuma preuzima predeo nakon intenzivnih dugogodišnjih rudarskih aktivnosti. (Hicks Lodge, Leicestershire,United Kingdom)
Drage članice i članovi grupe ,,Za manje smeća i više sreće'' pozivam vas da popunjavanjem ove ankete podelite vaše iskustvo eko-anksioznosti. Svi izneti sadržaji ostaju anonimni, a na ovoj stranici ćemo podeliti pristigle odgovore.
Kako eko-anksioznost izgleda u vašem životu, kako se osećate kad je tu, šta je najčešći okidač, da li ste razvili neke načine da se sa njom bolje nosite, da li ona pogađa neku vama blisku osobu, vašu decu ili prijatelje... Na ovom mestu možete da podelite - da kažete jasno i glasno ili tiho ili da kriknete ili promucate - ono što osećate. Znam da to nije lako, ali čini mi se da jeste potrebno i znam da je meni pomogla čak i sama činjenica što nastojim da pronađem načine da se o ovoj temi više govori.
/ Svi vaši ovde podeljeni utisci biće iskorišćeni na prvom mestu kao baza koja je tu da nam pomogne da znamo da nismo sami, a deo će možda biti objavljen u tekstu o mom ličnom iskustvu eko anksioznosti i njenom mestu u savremenom trenutku, koji pripremam za jednu publikaciju. /
Ovako bih opisao/opisala moje iskustvo eko-anksioznosti:
,,Bojim se da ću se odlučiti za nemanje dece zbog lošeg kvaliteta njihovih (potencijalnih) života. Bojim se da ću se odlučiti za imanje dece i da ću se pokajati iz istog razloga. Ovo me najviše muči.’’
*
,,Mislim da nije u redu da se bilo šta naziva "eko anksioznost". Anksioznost je iracionalan strah, ekološki problemi su više nego realni, ugrožavaju ljude i sav ostali živi svet. Rečni delfin i antilopa sa špice Opstanka su izumrli, da li njih da pitamo da li su bili "anksiozni"? pitanju je "slobodno lebdeći", "iracionalan", "neosnovan, preteran" "bez vidljivog razloga" strah, sa napadima panike .. briga za čovekovu okolinu nije ništa od toga ...’’
*
,,Ocajanje pred nestajanjem zivota na zemlji, manje ptica kukaca me svaki dan pogada,. To da su ljudi oko mene uglavnom zaokupljeni zivotom medu ljudima kao da se nista ne dogada. Tuga i depresivnost jer ne mogu vise doprinijeti u pogledu na to sto vidim i osjecam. Pogled na plastcno i sto ono znaci mi stvara podmuklo stanje strepnje.’’
*
vidim neki naslov u medijima, čujem neku vesti vezano za ekološku situaciju i vidim da je ta vest važna ali jednostavno ne mogu da je pročitam/odslušam jer osećam da nemam kapaciteta da se nosim sa njenim značenjem i posledicama. to mi se često dešava. ima toliko jako zabrinjavajućih vesti. ali nije tako uvek, nekada mogu da čujem i primim i razumem važne informacije koje do mene stižu.
*
Redovno imam epizode koje traju kratko ili duže, danima, u kojima ne mogu da se nosim sa istinom, ozbiljnošću naše trenutne istorijske, i ekološke i šire od toga, društvene situacije... Tada se povlačim u neku vrstu izolacije - nisam u kontaku sa ljudima. samo priroda, knjige, filmovi, kuvanje... Potrebno mi je to vreme pauze, povlačenja da bih nastavila da se borim za ono što mislim da je vredno i važno - mogućnost srećnog i zdravog života. Mislim da je naša planeta i te kako vredna te borbe.
*
Iznervira me kad neko baci na ulicu ili jos gore u prirodi smece. Nedovoljna svest o reciklazi i ekologiji. Zivela sam u Svajcarskoj, to se podrazumeva uci, postoje sankcije. Kad je reciklazni kontejner prepun ili kad su na vecini mesta ukinuli cep za hendikep to sve stvara eko anksioznost kao i ovo potrosacko drustvo.
*
,,Eko anskioznost osećam otkad imam dete. To je neki užasan osećaj krivice što sam ga rodila, ovde, u ovoj državi, pa i u krajnjem slučaju na ovoj planeti. To me proždire toliko da me svaki pomisao na drugo dete užasava, udaljava od partnera - psihički i fizički, a želim da moje dete ima sestru ili brata. Ne spavam kad dete ne izveden napolje zbog zagađenja, imam snove kako je zakžljao jer se ne kreće (dete zdravo-pravo!) Ponekad plačem kad se odvezem autom na posao a ne busom ili peške, jer sam se loše organizovala. Imam nalete paničnog NE bacanja stvari, gomilam i šta treba i ne treba i onda pobacam sve, pa se opet pojedem živa i tako u krug. Osećam užasnu krivicu kad kupim nešto sebi, a toliko malo kupujem garderobe, samo najnužnije. Inače sam nastavnik biologije i đaci trenutno rade projekte na temu ekoloških problema i muka mi je već nedeljama posle tih časova, pravo fizički muka i boli me glava. Đaci su mi otovreno rekli da sam depresivna i pesimistična. Toliko mi je kratak fitilj oko svih ekoloških pitanja, stalno se svađam, potpuno razočarana u ljude i sistem, udaljavam se od njih i smanjujem komunikaciju. Imala sam napad besa i panike kad sam videla da se hrana iz supermarketa bacila u kontejner.’’
*
,,Nerviram se kad vidim da neko kupuje vodu u flašici na ivici sam da pridjem nepoznatim ljudima’’
*
,,Generalno me low key grize savest kad ne isperem flasu pre odlaganja u reciklazu ili kupim nesto plasticno, mada znam da cinim vise nego vecina ljudi. Plus dzangrizavo idem za ukucanima i zvocam "sta ce ti tako jak mlaz vode", "gasi svetlo za sobom" i slicno, a kada sam izgubila trudnocu tesila sam se kako bar eto necu doneti na svet jos jednog zagadjivaca.’’
*
,,Najpre da kažem da recikliram sve što se reciklirati da, zaista se trudim da stvaram što manje smeća na sve moguće načine. Što se tiče samog iskustva anksioznosti, u poslednje vreme primećujem da nema dana da nisam pomislila na količinu smeća koju mi u kući napravimo. Iskreno, svaki put me uhvati blagi napad panike i tuge a i mučnina samo kad pomislim koliko pojedinci uopšte nemaju svest (toga me je najviše strah). Npr, u jednoj prodavnici svaki put kažem da mi ne treba kesa, a prodavac (svaki put isti) pobednički kaže nešto tipa 'pa dobro, neko drugi će je uzeti' ili kada moram da se natežem oko neuzimanja kese. Pokloni za decu su tek druga priča. Imam troje dece i nikako ne mogu da objasnim najbližima da nema potreba za tolikom plastiketinom. Evo sad bih zaplakala od muke. Nekim danima se baš teško nosim sa time, pogotovo kada vidim kako nam se opet napunila kanta za đubre ili reciklažu. Sad kad ovako 'naglas' razmišljam o tome, mislim da me zapravo najčešće spopadnu prava mučnina, bes i nemoć. Iz sopstvene kože bih nekad iskočila (to su baš ekstremni trenuci kada me tišti i nešto pride)’.’’
*
,,Odvajam otpad koliko mogu, ali nemam gde da ga odložim, plastične flaše nosim u Lidl. Zbog čega strana kompanija jedina prikuplja plastiku (Zaječar)? Zar nasa država nije u stanju da postavi kontejnere za sortiranje otpada? Ima ih čak i u Bugarskoj. Medicinski otpad čuvam i ne znam gde ću s njim. Pokušavam ukućane da nagovorim na neke eko promene, ali oni ne vide svrhu kad je vazduh ionako zagađen, zemlja, sve oko nas... To mi stvara anksioznost, kada se trudim, a vidim da nema svrhe. Takođe, cene i dostupnost eko proizvoda, jako je teško naći odgovarajuće u maloj sredini i ako postoje, preskupe su.’’
*
,,Nakon 10 godina stručnog rada i aktivizma u ekologiji (koju sam odabrao upravo s nadom da zajedničkim zalaganjem možemo da promenimo stvari na bolje), digao sam ruke od ljudi, negde u trenutku kad je Zero Waste grupa i narod ovde počeo malo da se budi i razmrdava. Na sve to mi je došlo dete na ovaj svet i nemogućnost da mu jednog dana obrazložim zašto moja odluka da imam dete ako sam video kakva će njegova budućnost biti na ovoj planeti i zašto nisam preduzeo više da to sprečim (za prvo ne mislim da postoji racionalno i logično obrazloženje, samo ono iracionalno na kom počiva savremeni život - nedovršena misao da će biti sve u redu; za drugo zaista ne mislim da se može sprečiti više). Čini mi se da smo negde dobrano u drugoj polovini filma Don't look up. U nekom trenutku se okreneš porodici i bližnjima. Osećaj je kao da večeraš sa porodicom u kući i iako znaš da će da grune asteroid na neki način si miran i spokojan jer si tamo gde i sa kim bi želeo da budeš i provodiš dane onako kako bi želeo da ti je poslednji. A dete podižem tako da mu dam sigurnosti, ljubavi, snage i samopouzdanja da se nosi sa tim teškim danima, neshvaćenošću (kao neko ko će nadam se poznacati i razumeti prirodu) i da nekako uspe da ne padne u depresiju suočeno sa stvarnošću oko sebe i nestankom živog sveta koji uči da voli.’’
*
,,Kod mene, u pitanju je manje anksioznost, a više ogroman bes prema uništiteljima prirode, gramzivim političarima i investitorima koji bi sve da izbetoniraju, vrše građevinske radove na zaštićenim staništima, trpaju potoke u cevi itd.’’
*
,,Svakodnevne male borbe sa naočigled sitnim i nevažnim stvarima - ali za mene veoma važne i velike. Vremenom sam naučila da se nosim sa eko anksioznošću. Ranije mi je to dosta teško padalo. Npr. kada šetam obližnjom šumom - sve te plastične kese i svo to smeće oko mene. Razmišljam o tonama otpada koje proizvodimo svakoga dana. Odlazak u supermarket i suočavanje sa nepreglednom plastikom. Ambalaža, ambalaža, ambalaža... Deklaracije su mi takođe "triger". Sve je manje lokalno uzgojene hrane, a sve više uvozne, iz dalekih krajeva sveta. Šta dešava sa našim poljoprivrednicima i proizvođačima? Gde su domaće jabuke, kruške? Zašto je sav beli luk iz Kine? Hrana me baš brine. Kako se proizvodi, gde se proizvodi, u kojim uslovima se proizvodi. I mnoge druge slične situacije. Navela sam samo ono što mi se dešavalo svaki put kad pomislim na hranu i odlazak u kupovinu. A gde je voda, MHE, reke, vazduh, termoelektrane, rudarstvo, enormna urbanizacija, gubitak biodiverziteta, izumiranje biljnih i životinjskih vrsta?’’
*
,,Osećam se često kao zatrpana smećem i guše me ekonesvesni ljudi.’’
*
,,Konstantan osećaj beznađa zbog situacije na Planeti. Gde god da odem (Švedska ili Makedonija) jasno mi je da većina ljudi na ovoj planeti nema svest o tome šta čine svom okruženju sa svojim pogrešnim navikama. Povrh svega, ono na šta ne mogu da utičem i zatvorena vrata na koja nailazim na svakom koraku svojih pokušaja da budem primer, jeste liberalni kapitalizam i otvoreno tržište, multinacionalne kompanije koje novcem potkupljuju vlade kako bi nastavili sa linearnom ekonomijom.’’
*
,,Zadržao bih se na lokalnom nivou: kada pođem u šetnju prirodom, jedan deo mene je uvek stegnut očekivanjem da ću opet naići na posečena stabla, na novu deponiju..’’
1. Kada udjem u supermarket i vidim svu plasticnu ambalazu, i unjoj sve otrove koji zavrsavaju u nasim vodama. Pa onda shvatim da je to lanac supermarketa i da ih ima na desetine po Srbiji. Pa onda shvatim da je to samo jedan od mnogih lanaca supermarketa.Pa onda shvatim da je sve to nista u poredjenju sa zagadjenjem koje uzrokuju druge grane industrije, aviokompanije i rudnici.
2. Kada procitam da je poslednja jedinka nekog nosoroga ugnula, iako ga nikada nisam videla.
3.Kada pomislim da bih zbog nekih svojih eko-principa mogla da naskodim svojoj deci: kad piju vodu sa cesme, kad jedu manje mesa, ili kada piju manje mleka.
4. Kada u svakom momentu svog uzivanja osecam grizu savesti jer je to stetno za nasu planetu."
*
Spremna sam da budem savestan eko gradjanin kad drzava bude stvorila uslove, ali trenutno mi donosi više štete nego koristi, jer čuvam đubre u 5 gomila, smeta mi po kući a i smrducka, a najgore je što ne vidim svrhu, i počela sam zločesto da bacam plastiku i tetrapake čak i u redovno đubre, mada se kajem.
*
Najviše anksioznosti mi stvara stanje kvaliteta vazduha. Čini mi se da ne mogu mnogo da uradim po tom pitanju. A najviše me nervira ponašanje većine ljudi i odlaganje otpada u prirodi.
*
Uzasno mi je sto zivim na prelepoj planeti koju unistavamo, sto je plastika svuda. Grozim se i mislim da zivim u paklu. Osecam ogromnu krivicu zbog toga kako se vodi politika svega. Mrzim nepotrebne proizvode, mrzim nepotrebna pakovanja. Gadi mi se sve to. Skoro sam osvestila da mi je jako jako tesko da shvatim koji bre k sa ljudskom gluposcu i bahatoscu. Pre par godina sam tek skontala da mi covece imamo deponije, da se sa tim nista bre ne radi.. covece.. covece... onda mnogi (ma bre svi) proizvodi mogu biti spakovani u prirodni materijal, ima resenja! Gadi mi se bre cela "civilizacija" koja je gradjena na muci robova i sad ja npr koja jesam spiritualna treba da dozivim neko misticno iskustvo koriscenjem tog predmeta. Evo ovaj telefon koji me edukuje o ekologiji i ljubavi, svesti, izgradjen je na necijoj muci. Ne zelim to. Zelim potpunu promenu drustva. Ako mi treba telefon i umrezenost, hocu da znam sama kako da sebi to formiram. … Mislim da je mnogo ljudi poremeceno i da mi koji ne rezoniramo sa time treba sto dublje da se isceljujemo i da se udruzujemo vanserijski, da jacamo ideje i realizujemo ih. Nacija cini drzavu, ne obrnuto. Sigurno da mozemo da osvestimo i promenimo zakon, ili da dovedemo.
*
Prisustvo toksičnih materija u vodama, (npr. teški metali u ribama i plodovima mora, pošto dospevaju u ljudski organizam i talože se u njemu). Zatim uticaj bilo kojih štetnih materija, uključujući naftu, na ceo ekosistem i morske životinje.
*
To je jedno opšte stanje, koje je sveprisutno i koje mi sugeriše da moja eko-osvešćenost ima više negativnih nego pozitivnih posledica na moje mentalno zdravlje. Naravno, pošto sam već dobrano "inficiran" temom, odustajanje svakako nije opcija, ali se postavlja pitanje kako nastaviti "normalno" živeti sa svim negativnim osećajima, u vezi ove teme?
*
Šta osećate da vam pomaže kad je eko anksioznost u pitanju - kakve tehnike primenjujete, koje aktivnosti, koje pristupe?
Nekad dam sebi vremena da osetim to što osećam: strah, zabrinutost, bes, očaj... Nekada osećam olakšanje u tome da čujem i druge ljude koje ekološka kriza duboko brine - tad osećam da nisam sama , izolovana u tome svemu. Najčešće se osećam osnaženo kada nešto činim, kada delujem, kad znam da sam deo rešenja a ne samo problema.
*
,,Na žalost ništa mi ne pomaže što se ove konkretne teme tiče i to me dodatno muči. Kod eko anksioznosti uopšte mi pomaže kad se potrudim da budem zadovoljna malim postignućama: kompost, XY dana bez kupovine odeće, manji račun za struju..’’
*
,,Dajem zimi jesti pticama i molim ih da mi oproste. Molim da se dogodi neocekivan obrat svijesti kod ljudi. Podrzavam biljke ako su zedne i da nisu samnom povezane. Komuniciram. Educiram se.’’
*
,,Idem na ekološke proteste, to me nekako uverava da nismo mrtvi kao društvo,mada na poslednjim sam zapravo potonula. Rukotvorine me smiruju - trenutno pravim prostirku od farmerki za kupatilo. Pišem projekat za reciklažu u školi u kojoj radim, ali da to bude ozbiljnom nivou, da posle može da se deli drugim školama, sa ciljem da se kroz taj projekat razvije svest o upravljanju otpadom. Nailazim na otpor uprave i izostaje podrška kolega, ali deca podržavaju. Pokušavam da sebi nađem neki cilj, pa da na taj način premostim krize. Ozbiljno razmišljam o terapiji kako bih usvojila neke alate za smanjivanje anksioznosti.’’
*
,,Činim sve što je u mojoj moći da se djubre na pravi’’
*
,,Prisetim se svega sto licno cinim za dobrobit planete tako sto se osvrnem oko sebe i pocnem da nabrajam sve sto vidim sto je pozitivna promena - na mnoge stvari sam toliko navikla da sam i zaboravila da su to nekada bile znacajne promene za mene i da posle vise godina zapravo imaju velik kumulativni efekat.’’
*
,,Pomaže mi pomisao da će se jedan dan narod osvestiti. Najverovatnije kad već bude kasno, ali generalno se vodim politikom da je i to 'kasno' u pravom trenutku. Gledam da udahnem duboko i (možda zvuči ludo) ali pomolim se, ne baš klasičan Oče naš, ali poželim razum i spoznaju. Obavezno vučem decu sa sobom kad nosim džakove na reciklažu. Bebac ko bebac pojma nema, ali ova mala od dve godine se gura da pomogne. Pa izvuče ambalažu iz džaka pa je ja podignem da ubaci u kontiš. Veliki od 10 godina takođe učestvuje. Posebno ga raduje kad imamo staklo. Nekako voli da ga frljne u ono zvono. To me generalno oraspoloži jer znam da ih učim dobru stvar i samo se nadam da će nastaviti makar toliko da doprinose. Realno bih mogla do sutra da istresam iz sebe svu frustraciju zbog količine đubreta i neosvešćenosti ljudi, tako da ću ovde i da završim piskaranje.’’
*
,,Edukacija, čitanje različitih tekstova na tu temu, edukacija ljudi u mom okruženju, što jako teško ide i izložena sam podsmehu... Postepen prelazak na eko proizvode stvara dobar osećaj da sam bar malo doprinela očuvanju okoline.’’
*
Reciklaza mi pomaze za ambalaze, zatim ponovno koriscenje raznih predmeta davanjem prijateljima, raznim udruzenjima, socijalno ugrozenima, pa cak i prodaja polovnih stvari ili davanje na fb grupama kao Udomi teglu napr.,a kupovina u sekondhendu. Volela bih i kompost, al mala terasa i vec pored svoje mini baste imam tonu paklica cigareta koje skupljam za urduzenje koje ih reciklira, mislim da bi se suprug, koji nema svest o reciklazi razveo od mene na kraju.
*
,,Isključio sam se, okrenuo najužem mogućem krugu ljudi i živim fokusiran na to kako da obezbedim kratkoročno bolje sutra bez uzimanja u obzir urušavanja ekosistema, biodiverzitetske krize, njihovih uzroka i svega što nam sa sobom donose. U periodu kad inflacija u Srbiji grize svakodnevicu gledam kako da pobegnem odavde u neku od zemalja koje će iz Srbije licemerno da vade litijum i drugo i da se prave da je sve super, dok otvaraju elektrane na ugalj u svom "domu" i tuku svoje "ukućane" na protestima. Radiću u IT praveći se da, kao Marija Antoaneta, možemo da jedemo kolače kad ne budemo imali šta. Živim kao svi oni naši sugrađani, prijatelji i poznanici koji nemaju vremena i čega sve još da se bave bilo čime drugim osim sobom i uz koje izgleda(s)mo često kao budale. Valjda ću negde u tim belosvetskim krajevima opet lagano da doprinosim na neki način i široj zajednici. Ovde, u Srbiji, ali vidim i u "belom svetu", je sve više represije prema građanima koji se aktivno pobune protiv velikih odluka suprotnih održivoj budićnosti, protestom, blokadom i sl. Dok nema zaleđine u saborcima (i pravnoj državi i građanima koji i to razumeju i brane), nema ni borbe u koju bih ušao. Naredna i možda krajnja uteha mi je da u nekom trenutku u solarnom mobilnom domu nemam svoju zemlju već kao klimatske i još mnoge druge izbeglice živimo svakih par godina u drugom kutku ove planete.++
*
,,Učenje o prirodi, praćenje prirodnjačkih grupa, sajtova, osamljivanje i izlazak u delove za koje bi se uslovno moglo reći da su još čisti, potraga za nekim vrstama, pa sve do skupljanja vetro nanesenog smeća po livadama oko zgrade.’’
*
,,Pre 2-3 godine, u situacijama kada se suočim sa nekim novim izveštajem o stanju životne sredine, o lokalnim, nacionalnim ili regionalnim problemima, o bar za sada izgubljenim bitkama, posečenim stablima, bila sam očajna. Tužna, revoltirana, bez motivacije.
Međutim, shvatila sam da očajavanje i stav "da se nikada ništa neće promeniti" ne vode rešenju naših problema. Odlučila sam da radim najviše što mogu, u skladu sa svojim kapacitetima na poboljšanju prirodne i društvene sredine u kojoj živim. Danas, ako mi se desi trenutak slabosti i razočaranja, samo tiho kažem u sebi: "Milice pogledaj koliko si napredovala, koliko si stvari promenila kod sebe, sa koliko dobrih ljudi radiš na promociji zdrave životne sredine". I to me motiviše da nastavim dalje. Takođe, mnogo mi znači podrška i razumevanje moj dragih prijatelja i porodice, posebno onih najbližih i najdražih. I naravno sva ljubav koju mi pružaju moji psi i maca!’’
*
,,Jos vise volim svoj posao iz oblasti zastite zivotne sredine. Trudim se u svom okruzenju sto vise eko radnji da ucinim i uticem svojim primerom i recima na okolinu. I nadam se, mnogo se nadam da cemo sto pre srediti planetu.’’
*
Moja porodica, borba za opstanak vrednosti koje moje udruženje sprovodi kroz aktivnosti koje su u skladu sa permakukturnim principima Nature care, people care and fair share. Saradnja sa pojedincima, inicijativama i organizacijama sa kojima delimo slične vrednosti... Gajenje bašte, smanjenje otpada, refuse, reuse, repair, return, gift economy, život na planini, suživot u zajednici sa ljudima koji imaju slične vrednosti poput mojih, svakodnevni kontakt sa prirodom u svom okruženju...
*
,,Skupljam otpad, apelujem i dajem dobre primere na lokalnim grupama socijalnih mreža, sadim zelenilo...’’
📷 Yiran Ding